Дачић у Приштини

Има неке космичке правде у чињеници да је саучесницима за изазивања рата припало да буду и саучесници у закопавању ратних секира.

Реч је наравно о Ивици Дачићу и Хашиму Тачију.

И испало је „просто к’о пасуљ”. Све што је до јуче било немогуће, све што је било национална издаја, посредно признавање независности Косова... постало је мање-више забавна ствар. Рекао сам Тачију да могу да га хапсим саопштио је весело премијер заборављајући да му је то и посао као министру полиције.

Ако заборавимо весели тон којим је Дачић описао сусрет, извесно је да је из њега пре свега профитирао Хашим Тачи. После руковања са Дачићем он је смањио шансе да га испитују о отимању и касапљењу Срба и продаји њихових органа на црном тржишту.

Дачић, међутим, очигледно рачуна на дугорочну корист.

Када је Космет у питању Србија има два пута. Први је да се укопа у Устав, не ради ништа и немоћно гледа како временом на њему живи све мање Срба и како су све јаче и међу Србима прихватљивије институције Приштине. Други је да у разговорима са силама, које управљају светом, нађу било какво подношљиво решење које ће олакшати живот преосталих Срба на Космету.

Јер Србија не може ратом да врати Космет који је у рату изгубила. Као што га не може вратити ни ставом да између Европске уније и Косова бира Косово. Не бира Косово, јер нема начина да га врати под свој суверенитет. Тај избор значи ни Косово ни Европска унија, како је на овом месту писано после сусрета Ангеле Меркел и Бориса Тадића.

Посао Дачићу ће олакшати чињеница да га Демократска и Либерално-демократска странка неће сумњичити за издају и рад против интереса народа како је Српска напредна странка коментарисала готово све потезе у вези са Косметом које је предузимала претходна влада у којој је Дачић био заменик председника и министар унутрашњих послова. Он ће опозицију имати у парламентарној Демократској странци Србије и ванпарламентарним СРС и Дверима.

Посао Дачићу ће отежавати неискреност. Да, рекао је он да неће бити тајних преговора али је затајио да се руковао и то је признао тек пошто је то Тачи јавно казао. Сасвим непотребна неискреност. Посао ће Дачићу отежавати и олако буђење наде. Ове разговоре, преговоре, дијалог – зовите како год хоћете – Србија не почиње од нуле. Почетна позиција јесте да Србија у стварном животу супротно ономе што пише у њеном Уставу нема ни интегритет ни суверенитет на Космету, чак ни на његовом северу. Стварност је и да су најмоћније земље света признале независност Косова и да немају намеру да поништавају одлуку због које су и ушле у рат са Србијом. Извесно је да Русија и Кина не могу да врате Србију на Косово, али могу да спрече Приштину да уђе у УН.

Дачић у Приштини не може да разговара са Тачијем као са председником аутономне покрајине. Тачи је у Приштини премијер ма колико се то нама не свиђало.

Као што је признао да се руковао, Дачић треба да призна и шта су реалне наде.