Књиге

Кад дуне прва кошава, кад осване први тмуран кишни дан након бескрајног лета, кад престанете забринуто да загледате мушкатле на тераси, кад извадите озбиљније јакне и дебљу ћебад из вакуум кеса – некако у то време стижу моје две омиљене и синхронизоване појаве: јесен и Сајам књига.

Какав ће вам се Сајам учинити, зависи пре свега од тога ко сте. Јесте ли онај коме је Сајам превасходно намењен – читалац? Или сте издавач? Или сте новинар? Или писац? Има ту још могућих категорија, али ове су најчешће. Од свега наведеног, једино нисам била издавач, а немам ни жељу да то будем кад видим какве муке издавачи имају;за почетак, да наплате своје продате књиге од књижара. Далеко сам од експерта за трговину књигама, али као писцу, па и као купцу књига, јасно ми је да нешто у читавом том бизнису са књигама не штима како треба. ,,Ланац исхране” кад су књиге у питању, постављен је потпуно наопачке.Писац је негде на крају тог ланца, скупља своје мрвице и нада се посмртној слави када ће се све то исплатити. Ако питате издаваче, и они ће вам рећи да нису задовољни. Књижара је све мање, неки велики продајни ланци држе монопол, а ујурити своје паре од њих ствар је нарочите вештине којом поједини располажу, а поједини баш и не. Па тако, знам људе који су, разочарани оваквим устројством, одустали од издавачког посла. Као што знам и људе који су одустали од својих лепих малих књижара и уместо њих отворили продавнице брзе хране. Убили су их мегамаркети и њихове гламурозне књижаре са медама, зекама и перницама са жирафама, а тамо негде, након тог зоо-врта, почињу да се помаљају и књиге, шарене, вриштеће, за очи уједајуће, и на полеђини сваке од њих пише да у рукама држите ремек дело које ће вас оставити без даха и које нећете моћи да испустите из руку док не стигнете до последње стране.

Јесен је и опет ће свако бирати књиге по неком свом тајном критеријуму. Неко већ зна које писце редовно прати и чије нове књиге увек купује, неко ће сачекати прве шире изборе НИН-овог жирија, неко ће се залетети на што шаренију графичку опрему, а неко већ недељама пажљиво проучава сајтове издавачких кућа и креће на Сајам стручно, са прецизним списком у руци. Добро је понекад имати такав списак, али може вам се десити да у том случају прођете поред неке књиге која вас узалуд зове док ви дисциплиновано гледате у своју листу и од ње ни за милиметар не одступате. Једна од поенти Сајма је и оно лутање међу књигама. Додиривање књига. Њушкање књига. Скоро да би се могло рећи – блуд са свим тим књигама. Па кад их све добро испипате, кад дотакнете стотине и стотине корица, кад прочитате делове њихових предговора, онда ћете, у неком тренутку, тачно знати са којом од њих одлазите кући, а која остаје да лежи тамо где сте је и затекли. Као и у сваком сусрету, и у овом, дозволите, мора да буде мало спонтаности. И зато, занемарите тај свој списак понекад и препустите се.

Дакле, посетиоци ће се жалити да је превелика гужва и да не могу поштено ни да ходају Сајмом, издавачи ће се жалити да је посета све јаднија и да и то мало људи што је дошло, само разгледају књиге, а нико ништа не купује, писци ће шетати около и поздрављати једни друге.Као и сваке године сретаћемо своје старе љубави и бивше пријатеље, налетећемо и на неку давну инспирацију, и махнућемо им у пролазу. Бар једно, од тих вечери на Сајму, завршићемо пијани у кафани „Шест топола”. Ако се ствар отргне контроли, враћаћемо се кући чамцем преко Саве, у зору, а сутра ћемо се мислити где ли смо оно јуче паркирали ауто. Како смо га нашли сваке од претходних година, у време Сајма, тако ћемо га ваљда наћи и ове године.

Стиже јесен и хладан ваздух. Питајте писце, сиромахе и уличне псе. Они тај суморни долазак први осете. И зато, ако видите на Сајму свог омиљеног писца – слободно му приђите! И слободно га давите барем пола сата. Он ће се правити да му је неугодно, али, одаћу вам тајну: писац је ту само због вас.