Нафта у средишту политике (2)

ТОЛИКО ОД ПЕСИМИСТА: Постоји наиме и табор оптимиста, међу које спада и Леонардо Мауђери, нафтни експерт који је данас на функцији потпредседника за корпоративну стратегију и планирање италијанског ЕНИ-ја. Његова књига "Ера нафте: митологија, историја и будућност најконтроверзнијег светског ресурса", на будућност овог енергента гледа са много више самопоуздања.

По његовом мишљењу, садашња "криза" и високе цене које је прате резултат су пре свега мањих количина нафте на светском тржишту, које су последица неадекватних капацитета светских рафинерија.

Садашње "верификоване" резерве од 1,1 билиона барела могу да опслужују светску економију још око 38 година, при садашњем нивоу потрошње од око 85 милиона барела дневно. То подразумева експлоатацију по постојећим технолошким стандардима. Али испод земље се налази још око два билиона барела нафте до које се може доћи, али која није класификована као "верификована". По мишљењу Мауђерија, у годинама које долазе, напредак технологије би требало да и ове резерве учини доступним по прихватљивим ценама.

Мауђери је уверен да ће нафте бити чак до краја овог века. Као један од аргумената, он наводи податке да је данас више од 70 одсто свих истраживања потенцијално нових налазишта концентрисано на тлу САД и Канаде, где се налази само три одсто светских резерви. На другој страни, само три одсто истраживачких бушења тла између 1992. и 2002. обављено је на Блиском истоку, где је 70 одсто свих резерви.

Додатни разлог за Мауђеријев оптимизам јесте и чињеница да се са сваког налазишта данашњим технологијама може извући само 35 одсто укупне нафте која је тамо. Сваки напредак у технологији извлачења повећаће залихе – без откривања нових извора.

Садашња висока цена нафте зато, према мишљењу овог експерта, није пошаст за светску економију, већ пре благослов. Она ће, наиме, учинити исплативим нове инвестиције у истраживања и технологију експлоатације – и тиме продужити животни век нафте. И, наравно, свима дати додатно време за истраживање алтернативних енергената.

ПЕТРОЛ КАО ПОЛИТИЧКО ОРУЖЈЕ: У Ираку, сукоб између шиита и сунита је подстицан колико верским анимозитетима, толико и економским рачуницама. Сунити су, са Садамом Хусеином, били господари ирачког нафтног блага, које се налази углавном у шиитским подручјима на југу. Игром географије, најбогатија налазишта су баш тамо где живи шиити: на југу Ирака, ту су и суседни регион Саудијске Арабије и Иран.

Могу ли они нафту да користе као политичко оружје и монету којом ће уцењивати Запад? Могу, али у корист сопствене штете, сматра већина познавалаца ове области. За нафтну безбедност – сигурну производњу и потрошњу, као и стабилне цене, подједнако су наиме заинтересовани и потрошачи и произвођачи. Ако би се потегла као оружје, то би произвођачима донело само краткорочну корист: историја показује да је Запад спреман да реагује смањивањем потрошње, и тиме обарањем цена. Ни ајатолах Хомеини није, уосталом, ни на врхунцу иранске револуције и најжешће реторике против Запада користио нафтну муницију.

СВЕТСКИ НАФТНИ ПОРЕДАК ИПАК СЕ МЕЊА: Нафтним бизнисом је некад доминирало "седам сестара", седам највећих англосаксонских нафтних компанија (од којих је данас, реорганизацијама и спајањима, остало само четири: Ексон-Мобил, БП, Шел и Шеврон). Под њиховом контролом данас је само око 10 одсто нафте и природног гаса, али пошто продају и деривате и поседују пратеће индустрије, остају најмоћнији актери глобалне економије: Ексон-Мобил је данас највреднија и најпрофитабилнија компанија на свету.

Најутицајнији играчи у нафтном бизнису данас су изван западног клуба оличеног у ОЕЦД-у: око 80 одсто извора је сада у рукама националних нафтних компанија, које диктирају правила – или то бар настоје. Неки од њих, попут венецуеланског председника Уга Чавеса, показују нову врсту "нафтног национализма", али то је већ друга прича. Нових седам сестара су саудијски Арамко, руски Газпром, кинески CNPC, ирански NOIC, венецуелански PDVS, бразилски Петробрас и малезијски Петронас.

И на крају, остаје дилема да ли је један од нафтних проблема то што долази углавном из немирних подручја (поред Блиског истока, и нафтом богате афричке земље – Нигерија, Габон, Судан, Конго, Чад и друге – имају дугу историју пучева, војних владавина и диктатура), или су та подручја немирна зато што имају нафту. Да ли би свет данас био другачији да су главне нафтне резерве у Швајцарској?