Ноћ са студентима

Два сата пред поноћ, из београдске Кнез Михаилове скрећемо у Рајићеву која је сабласно празна. Натписи на згради са бројем 10, упаљена светла и велики црни транспарент који подсећа на флор и на којем је исписано „блокада“ говори да се ту ипак нешто дешава.

Врата су закључана. Позивамо телефоном Милену, која нас убрзо пропушта у седиште најновије буне студената Универзитета уметности, која се протеклих дана проширила и на комшијски Универзитет у Београду.

Студенти Факултета ликовне уметности држе ову зграду у блокади 11. дан, тражећи од просветних власти школовање о трошку државе.

– Ми нисмо лењи нити лоши студенти, већина има просек изнад осам и девет, положили смо све испите и имамо максималних 60 бодова. Испунили смо све законске услове за буџет, a такође тражимо да се ослободе школарине они који су пренели два теоријска испита, као и да се на мастер упишу сви они који су испунили услове за то – причају нам академци које затичемо на ходницима док улазимо у главну „револуционарну“ просторију.

То је заправо учионица са столицама из прошлог века, кредом и таблом, зидовима пуним напуклина и креча који се љушти. За јединим столом, између гомиле папира и кувала за кафу, Надежда на лаптопу куца извештај за тај дан, шаље саопштења за јавност... Око ње Дарко, Лазић, Стефан, будући велики вајар, Марија, Павле, Катарина... Има их са свих страна, од Ужица, Ниша и Чачка до Македоније.

– Ово нам је први пут да се организујемо, овде су студенти друге и треће године и мастера и мислим да смо добри за сада – прича Лазић док завија дуван, јер каже, пара за цигарете нема.

Јована је управо дипломирала, али је дошла да пружи подршку млађим колегама. Наше питање шта ће да ради пошто је добила диплому, изазива буру смеха и одговоре: „у ’Максију’, ’Бус-плусу’, на пијаци...”

Док договарају стратегију за наредни дан, Стефан показује на писма подршке којима је облепљен зид, од родитеља (једно писмо је потписано са „борбена мама“), колега са универзитета из Данске, Беча, Љубљане, Скопља... Пленум Филозофског факултета из Загреба поручује да истрају у борби.

– Разочарало ме је да академска, демократска, људска правила не важе и да привлачимо пажњу тек када се протест радикализује, када смо узели кључеве и блокирали факултет. Сви апелују на нас да комуницирамо са управом путем представника, парламента, али ми смо то покушавали све време, сваки дан разговарам сатима са продеканом, али те речи иду у празно – каже Милена.

Она живи са сестром у дому, брат такође студира, и он је у дому, јер другачије не би могла породица да школује троје студената. У индексу јој је просек 9,84, стипендиста је Фонда за младе таленте и огорчена је што ће вероватно изгубити стипендију упркос врло високом просеку јер није на време уписана на буџет. Каже и да у медијима углавном излазе погрешне информације и част јој је што их је обишла „Политика”, која се у њеној кући чита 60 година.

Студенти сваке ноћи имају неке активности, гледају филмове, одржавају фејсбук странице, информишу се путем интернета... На спавање се иде рано, јер су сви већ јако уморни, неки од њих проводе и неколико ноћи и дана на факултету.

Пењемо се на спрат, између скулптура и цвећа, шокирани стањем у којем је зграда факултета, коју би, чини нам се, лакше било срушити и изградити нову, неко мењати врата, сређивати тоалете...

–  Ово су наши услови студирања за школарину од 150.000 динара. За те паре добијемо папир, боје и линолеум док их има. Углавном купујемо све сами, а на графици плаћају готово сулуде цифре јер је папир јако скуп. Замерамо и професорима што немају активну уметничку каријеру, предају ствари на основу искуства од пре 20 година – причају нам студенти док пролазимо кроз ходнике на спрату.

Размештају лежајеве у две просторије, а чини нам се да ће се под од дрвених дасака сваког часа срушити на оне доле окупљене око лаптопа. „Спаваће собе“ су заправо атељеи, којима се шире тешки мириси сликарског прибора.

Гаси се светло, а кроз велике прозоре допире светлост из Кнез Михаилове. Кажу нам да никада нису сви будни, нема ни потребе, али да доле увек има редара. Некада их обиђу и махом, старији суграђани и пруже подршку, али је прошле ноћи било мирно.

У рано јутро буди се ко како стигне и кува кафу, „проверава” фрижидер у кухињи. Сви су до осам на ногама и откључавају врата, јер стижу запослени у студентској служби...

Они који су овде провели ноћ, када им стигне „смена“, одлазе у студентске домове. Већина их је у „Студењаку“.