Јапанска „ружа” за седење

Јапанци обожавају природу, цвеће код њих има веће значење него у другим културама, сваком дрвету дају посебну симболику и како верују ни једно цвеће није тек тако залутало на земљу. То је нарочито изражено у столетној уметности аранжирања – икебани. Јапански дизајнер Масанори Умеда дао је допринос 1990. овој лепој традицији, дизајнирајући собну фотељу и подаривши јој једноставно име „ружа”.

Фотеља заиста има облик цвета руже, чија расцветана круница са распуклим латицама служи за седење и уживање. Она је привлачна, лепа и удобна. Неки аналитичари дизајна су је сврстали у „еротски намештај”, толика је снага њене привлачности.

Масанори Умеда, припадник „Мемфис групе” која се седамдесетих година 20. века трудила да редизајнира предметни свет и дизајн уопште, успео је да искористи традиционалне вредности јапанске уметности и њене варијетете флоралних мотива да би реконструисао и модернизовао традиционалну естетику културе своје земље.

Шкољка фотеље је стабилна, од пресованог шпера и тапацирана полиуретаном пресвученим у црвени баршун, док су јастучићи у облику латица цвета убачени у стабилну шкољку, израђени од полиуретана и такође пресвучени баршуном исте боје.

Читава конструкција почива на три стабилна ослонца – купасте форме од челичног алуминијума, које дају жељену стабилност фотељи.

На размеђи између традиције и модерности, јапански дизајнер нуди модерној Европи фотељу у облику руже, желећи да њено потпуно савршенство и довршеност без грешке преточи у један обичан предмет. У ствари, само на први поглед обичан, јер фотеља у соби која нам је блиска и која је често само наша, никада не може да буде обичан предмет. Уместо да је са исеченом стабљиком ставимо у вазу на столу, или да је заденемо за ревер, ми ћемо се у њу завалити, опустити и – уживати.

-----------------------------------------------------------

Мање је – досадно

ДизајнерМасанори Умеда рођен је 1941. Похађао је Кувасава школу за дизајн у Токију до 1962. Крајем шездесетих година одлази из Јапана у Италију, у Милано, где је сарађивао са браћом Кастиљони дизајнирајући намештај за савремени ентеријер. Седамдесетих година радио је за фирму „Оливети” заједно са архитектом Етореом Сотсасом, који је имао великог утицаја на његов даљи рад. Тако се упознао са идејама новог правца у архитектури, ентеријеру и дизајну које су прокламовали оснивачи познате „Мемфис групе”, која је одиграла значајну улогу у прекомпоновању идеје „мање је више” у ону, добро познату „мање је – досадно”. Учествовао је на изложбама заједно са истомишљеницима и за дизајн намештаја био је више пута награђиван.