Фигурација као опсесија

Ове јесени Велизар Крстић (1947), сликар и професор на Факултету ликовних уметности у Београду, излаже пред домаћом публиком на двема изложбама. На првој, у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” (до 3. новембра), која обухвата 107 слика изведених у техници уље на платну, насталих у периоду 2004-2012, и на другој, ретроспективној, у галерији „Србија” у Нишу (до 1. новембра), на којој се налазе цртежи, графике и скулптуре.

За појаву специфичног сензибилитета овог уметника, добитника великог броја награда у земљи и иностранству, крив је Винсент ван Гог, односно репродукција његовог дела „Житно поље” коју је Крстић први пут видео 1965. године. Од тог момента ништа више није било исто. Наш саговорник напушта електротехнику шест месеци после уписа, почиње да слика, потом уписује академију ликовних уметности, бива примљен из првог покушаја и отискује се пут уметничког живота.

– Тај сусрет за мене је био судбоносан. Осећао сам се као да ме је ударио гром. Тада сам се први пут на тај директан начин сусрео са делом једног великог сликара. Ван Гога сам доцније и сликао. За мене је он био и остао најчеститији сликар, човек који никада није радио комерцијалне слике, који није правио компромисе. Целог себе уносио је у сликарство, не зарадивши од тога малтене ни један франак. Приказивао је искрено своју опсесију бојом и сиромаштвом, социјалним темама.

Фигурација је била и остала темељ његовог рада, било да је реч о људима или предметима. О том његовом аспекту стваралаштва Мишко Шуваковић каже: „Пиктурална реторика маниристички деформисаног и изражајно предоченог трагичног тела/фигуре сугерисала је чулне режиме грозе, егзистенцијалне кризе и неконтролисаног страха. Он је жудео за сублимношћу односа приказаног тела и уписаног сликарског геста. Он је сликар који представља и заузима се за осећај јужњачког темперамента у сликарству...”

– Све је фигура, било да је човек, плод или предмет. Фигура има своју форму и конструкцију и, за мене, има поруку коју шаље. Њу читам и сликам. Експресивно. Човек слика оно што носи у себи. Мој темперамент уткан је, тако, и у моје слике. На слици радим доста дуго, тежим да је доведем до савршенства, поготово снагу боје. Она мора да зрачи.

Део његовог рада критика је повезала са поп артом, оцењујући да је Велизар Крстић, модулирајући традиционални модернистички израз, дошао до сингуларног локалног израза, на који је и поносан. Интиман сликарски поглед Крстић усмерава на „своју башту” – непосредну околину, порекло, корене...

– Имам свој свет, који је сталан, будно посматрам све што ме окружује. У околини у којој сам рођен често виђам људе који од земље живе, виноградаре, воћаре. Њихов мукотрпан пут био ми је пред очима, отуд у мом раду прикази плодова. То није чудно, јер сви уметници на свету баве се локалним. Једино тако исконски могу да утичу на друге. Приказивањем локалног проналазе пут до глобалног и мењају га. Са тим се човек рађа, од порекла се не може побећи.