Рашо, шефе, све је под контролом

Привучене високом ценом квадрата, коју не обара ни криза, међу ниске куће старе Чубуре убрзано се убацују луксузне зграде, мењајући на наше очи изглед београдског кварта који су пре Другог светског рата насељавали средња класа и занатлије, а словио је и као омиљено стециште боема, београдска „друга Скадарлија”.

Нема „Савиначке касине” у којој је, после дана проведеног у адвокатској канцеларији, гостима до фајронта виолину свирао Властимир Павловић-Царевац,уз подршку са хармонике Рафајла Блама. Кафана је уништена у немачком бомбардовању 6. априла.

„Дух Београда” давно се завукао испод столова и по ћошковима кафана – још од 1522, када је Београд добио прву кафану у Европи. Али, кафане су почеле да нестају у цивилним „бомбардовањима”. Селе се у сећања док се на њихова места усељавају окупатори вођени искључиво логиком профита.

Но, пре него што ће потребе великог града – још више његова бахатост – уништити познате врачарске кафане „Кикевац”, „Славинац”, „Орач”, „Малу астрономију”, „Звезду” или славни „Трандафиловић”, који се држао од 1929, неко се сетио да треба сачувати кварт топле душе – Чубуру. Тако је 1970. настао Градић Пејтон, оаза занатлија смештених по четрдесетак дрвених локала.

Настала је и „Чубура”, кафане старог кова у коју су, к’о некад, ујутру на кафу и ракију свраћали Чубурци разних занимања.

Радивоје Раша Перуновић имао је и тада иза себе довољно кафеџијског искуства. Његова супруга Милица, Мица, добро је познавала тајне српског кулинарства, па је убрзо настало култно место, чувар душе чубурске боемије и домаћинске традиције.

Београд је поносан када неки светски лист објави како је добар провод на сплавовима и како се добро једе по кафанама, али се олако одриче своје историје. Наравно да су добродошли луксузни ресторани свих могућих светских кухиња и наравно да су неопходни кафићи, али стакло и алуминијум су нешто сасвим друго од српске кафане.

Грци љубоморно чувају таверну, Турци ашчиницу, Италијани траторију и пицерију, Немци и Чеси пивницу, Енглези паб, Французи бистро. Тако и кафанопазитељ Раша из „Чубуре”. Био је један од оних који се није мирио са одумирањем, одузимањем добре старе кафане, онакве каква је у филму „Монтевидео, бог те видео”.

Надгледао је своје чедо, сам ишао у набавке. Онда би сео, запалио „дрину” без филтера, узео чокањче ракијице и чекао прве госте на „јутарњој фискултури”.

Знао је, као и читав градић Пејтон, да се нервира када се пронесе глас да тамо неки инвеститор хоће све да их купи и сравни са земљом зарад уносне инвестиције.

Пошто су сви такви покушаји, срећом, одбијени, Раша се спокојно придружио својим гостима на небу: Либеру Марконију, Брани Црнчевићу, Миљану Миљанићу, Петру Краљу...

За 44 године стажа потрудио се да са њим не оде оно мало преостале чубурске душе која пућка из димњака његове кафане. Синовима Жељку и Зорану оставио је у аманет „Чубуру”, њен шарм и свет испуњен мирисом роштиља и духом једног старог Београда који треба сачувати. Као драгоценост.

„Рашо, шефе, све је под контролом.”