Rašo, šefe, sve je pod kontrolom

Privučene visokom cenom kvadrata, koju ne obara ni kriza, među niske kuće stare Čubure ubrzano se ubacuju luksuzne zgrade, menjajući na naše oči izgled beogradskog kvarta koji su pre Drugog svetskog rata naseljavali srednja klasa i zanatlije, a slovio je i kao omiljeno stecište boema, beogradska „druga Skadarlija”.

Nema „Savinačke kasine” u kojoj je, posle dana provedenog u advokatskoj kancelariji, gostima do fajronta violinu svirao Vlastimir Pavlović-Carevac,uz podršku sa harmonike Rafajla Blama. Kafana je uništena u nemačkom bombardovanju 6. aprila.

„Duh Beograda” davno se zavukao ispod stolova i po ćoškovima kafana – još od 1522, kada je Beograd dobio prvu kafanu u Evropi. Ali, kafane su počele da nestaju u civilnim „bombardovanjima”. Sele se u sećanja dok se na njihova mesta useljavaju okupatori vođeni isključivo logikom profita.

No, pre nego što će potrebe velikog grada – još više njegova bahatost – uništiti poznate vračarske kafane „Kikevac”, „Slavinac”, „Orač”, „Malu astronomiju”, „Zvezdu” ili slavni „Trandafilović”, koji se držao od 1929, neko se setio da treba sačuvati kvart tople duše – Čuburu. Tako je 1970. nastao Gradić Pejton, oaza zanatlija smeštenih po četrdesetak drvenih lokala.

Nastala je i „Čubura”, kafane starog kova u koju su, k’o nekad, ujutru na kafu i rakiju svraćali Čuburci raznih zanimanja.

Radivoje Raša Perunović imao je i tada iza sebe dovoljno kafedžijskog iskustva. Njegova supruga Milica, Mica, dobro je poznavala tajne srpskog kulinarstva, pa je ubrzo nastalo kultno mesto, čuvar duše čuburske boemije i domaćinske tradicije.

Beograd je ponosan kada neki svetski list objavi kako je dobar provod na splavovima i kako se dobro jede po kafanama, ali se olako odriče svoje istorije. Naravno da su dobrodošli luksuzni restorani svih mogućih svetskih kuhinja i naravno da su neophodni kafići, ali staklo i aluminijum su nešto sasvim drugo od srpske kafane.

Grci ljubomorno čuvaju tavernu, Turci aščinicu, Italijani tratoriju i piceriju, Nemci i Česi pivnicu, Englezi pab, Francuzi bistro. Tako i kafanopazitelj Raša iz „Čubure”. Bio je jedan od onih koji se nije mirio sa odumiranjem, oduzimanjem dobre stare kafane, onakve kakva je u filmu „Montevideo, bog te video”.

Nadgledao je svoje čedo, sam išao u nabavke. Onda bi seo, zapalio „drinu” bez filtera, uzeo čokanjče rakijice i čekao prve goste na „jutarnjoj fiskulturi”.

Znao je, kao i čitav gradić Pejton, da se nervira kada se pronese glas da tamo neki investitor hoće sve da ih kupi i sravni sa zemljom zarad unosne investicije.

Pošto su svi takvi pokušaji, srećom, odbijeni, Raša se spokojno pridružio svojim gostima na nebu: Liberu Markoniju, Brani Crnčeviću, Miljanu Miljaniću, Petru Kralju...

Za 44 godine staža potrudio se da sa njim ne ode ono malo preostale čuburske duše koja pućka iz dimnjaka njegove kafane. Sinovima Željku i Zoranu ostavio je u amanet „Čuburu”, njen šarm i svet ispunjen mirisom roštilja i duhom jednog starog Beograda koji treba sačuvati. Kao dragocenost.

„Rašo, šefe, sve je pod kontrolom.”