Непријатељу с љубављу

Е, да! Како је тог јутра 27. марта 1999. године, не само у буквалном смислу, као бомба одјекнуло: „Ови наши оборили ’невидљивог’!” „Где, када!?” – и Буђановци, село за које је мало ко до тада чуо, постадоше центар света.

 „Ма је ли могуће, са чим га то оборише?” питала се тада од среће и поноса усхићена нација, нагло надошле наде да нам „није крај”, а свесна застареле технологије своје војске и надмоћи ваздушних снага Нато алијансе која је само који дан пре започела свој разарајући перформанс „Милосрдни анђео”, управо са „невидљивим” Ф-117А као једном од својих највећих авио-звезда. „Шта је са пилотом, нестао?!” љутили су се становници Буђановаца што су га по атарима села сатима тражили, жељни и освете спрам непријатеља због којих проводе непроспаване ноћи. Спасеног америчког пилота у Авијану озарене колеге дочекују као хероја, за здравље и судбине наших артиљераца што су својим радаром оперисали ручно а „ноћног јастреба” оборили застарелом совјетском ракетом С-125 „нева”, ни тада ни дуго после тога, мало се ко питао...

 Доста тога на ову тему могло се сазнати пре коју годину из дугометражног документарног филма „21 секунд”, награђиваног нишког документаристе Жељка Мирковића („Мухарем музика очи живота”, „Косовски дневник”, „Дуго путовање кроз историју, хисторију и повијест”), у којем је филмски јунак пуковник ВЈ Золтан Дани, који је командовао јединицом 3. дивизиона 250. ракетне ПВО бригаде заслужном за обарање Ф-117А, каснијом преквалификацијом постао пекар и иницијатор сеоског туризма у родном селу надомак Ковина.

 Ко је, како се зове и шта ради данас амерички пилот обореног „невидљивог”, такође је дуго била непознаница. Војник је војник, ма где био он најбоље и најчасније могуће обавља своју дужност и задатке. Анонимност је за њега природна ствар те не чуди што ни наш пуковник ни његови саборци ни амерички пилот нису искористили нити уновчили својих „пет минута славе”. А и о томе, негде у позадини, говори нови Мирковићев филм „Други сусрет” (синоћ приказан у Дому омладине), у којем се после 12 година догађа поновни историјски сусрет два некадашња непријатеља, с тим што се сада они не гледају преко нишанских справа, већ очи у очи.

 И не само то, „Други сусрет”, документарац који је настајао четири године, сведочи о настанку снажног и искреног пријатељства међу бившим ратним непријатељима, емотивно резонантно урањајући у два живота на два различита континента, у две веома различите културе, али и у читав океан сличности између два бивша војника који су изнад свега као личне приоритете ставили своје породице.

 У том смислу Мирковићев филм није само миротворачки већ и дубоко хуманистички. Јединствени филмски, али и животни сусрет пуковника Золтана Данија и пилота Дејла Зелка – као људи невероватно сличних светоназора и вредносних система, њихових многобројних чланова породице (и један и други имају пуно деце), њихових супруга које су са истим страховима и бригом за своје одсутне и у неизвесност послате мужеве проводиле дане и ноћи (различите реакције али истоветна бол) – рађа и поруке наде. Искрено, отворено и без икакве (филмске) патетике. Наде да су поруке мира који се стално негде руши још увек могуће, да нису умрле.

 Мирковићев филм је и прави документаристички подухват. Снимано је: у дому Зелкових у Америци, у дому Данијевих у Ковину (две породице у се међусобно посетиле), у буђановачким атарима у којима Зелко одмах препознаје место на којем се крио до тренутка свог спасавања, у Музеју ваздухопловства у којем су изложени остаци „невидљивог” и Зелкове личне ствари, испред рушевина здања Генералштаба у Београду, београдском Музеју фресака... Откривају се фини детаљи из свакодневице две породице: малени Зелков син на виолини свира „свилен конац”, порекло Дејла Зелка по мушкој линији је југословенско – словеначко, Данијеви воле кошарку а заједно са оцем граде иза куће и мали тениски терен, Зелкова жена чека већ пето дете, у позадини иако дискретно и у једном и другом дому повремено су присутне последице посттрауматског ратног синдрома...

 Иако су документарци у основи ауторова интерпретација стварности а не стварност сама по себи, Мирковићев филм са завидним успехом задире у интиму два бивша војника, у њихове животе без стилизације и редитељске „надградње“, али са недвосмислено уметничким сенкама. Филмски ритам је прецизно одмерен (допринос монтажера Павла Никића), драматургија брижљиво грађена уз адекватну и правовремену употребу архивских снимака, за свеукупну атмосферу филма осим аутентичних јунака заслужни су сниматељи Желимир Тот и Ијан Хорбан...

 У „Другом сусрету”, филму вредном пажње, недостаје само један детаљ, а то је какав то посао данас ради Дејл Зелко. То је у филму некако „прескочено”, али се да сазнати из директног сусрета Мирковићевих чудесних протагониста са публиком у Србији, јер се породице Зелко и Дани осим у Београду клањају гледаоцима у Новом Саду, у Нишу и Ковину. И житељи Буђановаца су добродошли. Имају прилику да свог обореног „непријатеља” коначно виде уживо.