Медаље нису довољне

Смене и оставке су, обично, потези који следе или се траже после неуспеха. У ватерполу, међутим, није тако. Селектор, под чијим је вођством Србија од 2006. само једном остала без медаље (четврто место на Светском првенству 2007) принуђен је да дигне руке.

Одлазак Дејана Удовичића је затражила већина репрезентативаца. Од савеза написмено, а од њега самог прекјуче на састанку очи у очи.

Због чега, ако су с њим освајали медаљу за медаљом? Између осталог, и светски прваци (2009), а владајући су европски шампиони и и светски вицешампиони. Ватерполо је једини наш екипни спорт који нам је донео медаљу с летошњих Олимпијских игара.

Повод за незадовољство репрезентативаца је, званично, управо то што у Лондону није освојено злато, него само бронза. На крају крајева, Дејан Удовичић, када је после Олимпијских игара у Пекингу 2008. отишла једна од најславнијих генерација, најављивао да је циљ злато у Лондону.

То није остварено. И то је повод, али, сигурно, не и разлог што су играчи дигли глас против селектора, који је већину њих водио и у млађим селекцијама.

Шест година на челу репрезентације је реткост у савременом спорту. Недавно је оставку поднео Денеш Кемењ, који је водио најбоље мађарске ватерполисте од 1997. и био три пута олимпијски победник, једном првак света, а два пута шампион Европе.

Међутим, у последње четири године Мађари су освојили само једну медаљу (бронза зимус на Европском првенству). Њему је ове године истицао уговор и одлучио је да га не продужи.

Код нас је другачија ситуација. Медаље су ту, селектор је био пун елана, тако да је у питању нешто друго.

Стручни савет је у четвртак усвојио његов допунски извештај о Олимпијским играма у Лондону. Али, после тога су га од петорице чланова напустила двојица.

Репрезентативци су остали при своме да селектор треба да оде. И он је отишао. Остаје само да се среде формалности правне природе.

За разлику од 2006, када је Дејан Удовичић преузео репрезентацију сада имамо неколико стручњака којима она може да се повери с великом надом. Можда ће постићи и боље резултате, мада је, заиста, тешко да се надмаши оно што је остварено с дојучерашњим селектором. Али, и пре Удовичића смо имали тренере који су годинама водили репрезентацију из успеха у успех (Манојловић, Стаменић, Рудић...).

У ватерполу је, релативно, мало људи, али су односи међу њима врло замршени. Шта се све сложило, па да испадне овако нико неће отворено да каже. Очигледно је да Дејан Удовичић као личност, с разлогом или не, није по вољи.

Али, нешто није у реду када играчи смењују селектора. Разуме се, пожељно је да се зна њихово мишљење, али побуне, чак и овако цивилизоване, поткопавају систем на коме почива спорт.

Наш ватерполо је испливао до сада из много вирова. Ваљда ће и из овога, који је сам створио.