Фуснота генерацијске приче

Даровити београдски редитељ Милош Лолић овогодишњи је добитник „Политикине” награде за најбољу режију на 46. Битефу која му је протеклих дана уручена у просторијама наше куће. Лолић је 35. лауреат овог значајног признања, а доделио му га је једногласном одлуком петочлани „Политикин” жири за комплексну поставку драме „Крваве свадбе” Ф. Г. Лорке коју је урадио прошле године у минхенском Фолкстеатру.
 
Како се осећате у друштву Хајнера Гебелса, Робера Лепажа, Томаса Остермајера,  Лева Додина и других редитеља који су већ добили „Политикину” награду за најбољу режију?

Награда је више него ласкава, а друштво као из снова, хвала.

После „Сањара”, на Битефу смо ове јесени гледали Лоркине „Крваве свадбе” у вашој режији, али преко Минхена. Како је дошло до ове сарадње и зашто сте изабрали баш ово дело?

После гостовања моје београдске представе „Бог је ди-џеј” на фестивалу младих европских редитеља „Радикал јунг” у Минхену, главни драматург минхенског Фолкстеатра понудио ми је сарадњу. Дописивали смо се дуго поводом драма које и њих и мене занимају, из чега je произашао мој предлог да се ухватимо у коштац са Лоркиним „Крвавим свадбама”. Реч је о драми која ми је давно прирасла за срце, а било ми је битно да негде тамо, у Минхену, окружен недовољно познатим друштвеним и театарским контекстом, радим на ономе што искрено волим. Од највеће помоћи је свакако било то што су у Фолкстеатру пристали да поведем и део свог београдског тима сарадника – Мариу Јелесијевић, Бојану Денић и Луку Ивановића.

Представу „Крваве свадбе”  карактеришу као уметнички врхунац. Реч је о краткој, жестокој представи која је уједно и својеврсна савремена лирска песма о животу. Зашто сте се одлучили за овакво сценско читање Лорке?

Основни изазов је био изнаћи адекватан сценски израз за Лоркин покушај ревитализације трагедије кроз андалузијску поезију фолк патоса. На сцену се износи специфичан ковитлац префињених, али сирових мисли, наивних колико и ироничних, но увек једноставних и чистих мисли о животу, смрти, љубави, слободи… Емотивно распојасана, а структуром прецизна, драма „Крваве свадбе” тражи да јој се сасвим предате, па с обзиром да не допушта да говорите преко ње, себи можете дати одушка само ако проговорите кроз њу.

Каква је сличност, односно разлика између немачког и српског позоришта?

То што зовемо „немачким позориштем” захвата три европске државе – Немачку, Аустрију и део Швајцарске, и представља озбиљно организовани систем производње непомирљиво различитих, а међусобно инспиришућих приступа драмском и сценском. У Србији, као у искривљеном огледалу, радници у култури већ дуго су вишак радне снаге, несносни друштвени паразити, ноћна мора пореских обвезника. Позориште у Србији више није никоме потребно, па ко зна, можда и са разлогом. Мрежа ситносопственичких интереса која се развила и у области културе треба да укаже до које мере је овдашња владајућа политичка, интелектуална и свака друга елита необразована, некомпетентна, неморална, и ако баш инсистирате – непатриотска. Наше руиниране државне институције аветињски подсећају на то да се у односу спрам културе и уметности најјасније види какву заправо идеологију одређено друштво заступа.

Редитељску каријеру градите изван Београда. Да ли постоји неки посебан разлог за овај Ваш редитељски искорак?

То није нешто што сам бирао. Парадоксално или у складу са овим местом и овим временом, за моје београдске представе увек су више били заинтересовани фестивали у иностранству него они у домовини. Конкретно, ниједна моја представа никада није позвана нити на један фестивал у Србији, ту част сам доживео само једанпут, пре осам година, када је моја дипломска представа „Велика бела завера” била у селекцији Стеријиног позорја. Ето околности у којима победа „Сањара” на Битефу није ни у сфери мојих надања, а камоли очекивања. Гран-при Мира Траиловић је моја прва награда у Србији, али додељена од стране већински интернационалног жирија, што није небитна ставка јер после успеха на Битефу се сужавају могућности рада у Београду, док се ниоткуд јављају позиви за рад у Љубљани, Минхену и Бечу. Мој случај је, колико год специфичан, ипак само фуснота унутар једне шире генерацијске приче о борби са ретрограднoм владајућoм идеологијoм.

Београдска публика са нестрпљењем ишчекује да види Шекспировог „Отела” којег сте управо почели да режирате у Југословенском драмском позоришту. Радујете ли се поновној сарадњи са београдским глумцима и сусрету са домаћом публиком?

Шекспиров „Отело” је она висока литература због које и пожелите да се бавите позориштем, поезија која захвата толико различитих нивоа да није питање на коју актуелност текст сузити, већ колико ћемо све тема успети да отворимо. После скоро три године поново радим на свом језику, тако да трчим на пробе с некаквим посебним усхићењем. Међутим поред радости, не могу да не осетим и тугу. Свака премијера која је у плану ове године може бити велики и значајан догађај за Београд само ако се уопште догоди. У прошлој позоришној сезони имали смо мање премијера него икада у историји београдских позоришта, држава ничим више не подржава продукцију представа, дошли смо и до искључивања струје. Постало је крајње небитно каквих то седам-осам премијера имамо годишње, када оне на крају служе лажи да култура у Србији уопште постоји.

Цунами младих стваралаца

У Немачкој, на пример, позоришне институције се утркују која ће открити бољег младог редитеља иза ког би поносно стала, док у Београду моја генерација још увек покушава да ствара унутар система који се гнуша промена, који је задојен страхом од било чега другачијег, унутар система који је заправо суицидалан.

Цунами младих стваралаца у свим сферама уметничког, од филма преко визуелних уметности до позоришта, потврђује да је брана од недавно сасвим пробијена, и ако је претходни систем владао под девизом „после мене потоп”, моја генерација може бити нека малена Нојева барка.