Зашто ћу гласати за трећег кандидата

Откад излазим на изборе, одувек сам у великој мери имао осећај да уствари не постоји некакав прави избор (или изборни кандидат),избог тога сам се на крају одлучивао да свој глас дам на основу процене о ,,мањем злу”.

Било је изузетака, попут оног од пре четири године. Тада сам из ентузијазма ижеље да тако и буде, поверовао да политичар – појединац ипак може да спроведе озбиљне промене и врати Америку на бољи пут, који се препознаје у завршетку ратова, изградњи равноправнијег друштвеног система, опоравку економије, те да ће неодговорне велике корпорације бити кажњене, а сиромашни обични грађани заштићени. За мене, пре четири године било је кључно обећање Барака Обаме да ће обуставити нападе на грађанске и уставне слободе, које је до тада угрожавала Бушова администрација и да ће бити вођена једна скромна и одговорна међународна политика. Сада се, као и многи други Обамини гласачи који су искрено веровали у његова обећања, осећам превареним и разочараним.

Због тога се једноставно налазим у једној ситуацији где више немам ни вољу ни жељу за убеђивањем да би ипак требало да му дам свој глас, као што би игласање за Мита Ромнија било гласање за наставак не само даљег напада на уставне играђанске слободе Американаца, него би такође, вероватно, судећи према његовим агресивним ставовима у везиса Ираном, Сиријом, па чак и Русијом, било равно гласању за нове ратове. У таквој ситуацији једини одговорни избор јесте глас ,,протеста” и глас за неког трећег кандидата који у суштини нема никакве шансе за победу.

Мислим да сам се ипак определио да на овим изборима ,,бацим” свој глас и гласам за трећег кандидата, првенствено због тога што не могу да гласам за Обаму. И то из више разлога, поред већ наведених. Мој кључни разлог је тај што су под његовом администрацијом права грађана Америке још више ускраћена и што његова администрација још мање поштује владавину права него што је то поштовала и националистичко-параноична администрација Џорџа Буша. Бушова Бела кућа је одобравала киднаповања и мучења страних грађана, а Обамина Бела кућа је то унапредила у ,,оправдана” убиства америчких грађана без било каквог судског процеса и, наравно, без икаквог увида у процедуру, где председник САД, као већина аутократа кроз историју икроз цео свет, одлучује ко је лојалан грађанин Америке, а ко је терориста, ко заслужује да живи, а ко заслужује да буде убијен.

Многи од вас ће сигурно да ми замере што ми на први поглед више значe убиствa три америчка грађанина него хиљаде грађана Пакистана, Авганистана, Либије, Јемена и низа других земаља. Та процена, иако легитимна, не би била тачна, јер већ дуже време јавно покушавам да говорим о нелегалној и неморалној америчкој спољној политици која се често намеће кроз ратове, убиства цивила и директно угрожавање основних грађанских и уставних права грађана Америке. Ипак, у контексту америчке демократије и устава једна од највећих светиња јесте право грађана да им се суди пред судом за кривична дела, мала или велика, и да се кроз такве гаранције добије најважнија гаранција, а то је да држава, у овом случају конкретно председник, нема право да преузима улогу суда, поготово када је у питању живот или смрт. Без те гаранције Америка губи највећи светионик слободе који је привлачио хиљаде и хиљаде имиграната који су бежали од неправде да би заштитили свој живот и слободу. На крају морамо да закључимо да су ова уставна права више угрожена од стране сопствене државе него што су нам угрожени животи због било којег могућег терористичког напада.

Овоме додајем и чињеницуда у суштини не постоје велике разлике између Обаме и Ромнија, барем што се тиче њиховог фаворизовања крупног капитала, на штету средње класе и најсиромашнијих грађана. Ако ми ово не верујете, погледајте Ромнијев економски план, а погледајте и статистику за време Обаминог и Бушовог мандата: економска неравноправност за време Буша је значила да 65 пфенига од сваког долара од раста прихода припада богатим, то јест најбогатијим грађанима САД, а за време Обаме тај износ је порастао на 93 пфенига од сваког долара. Исто тако, не постоји малтене никаква разлика у њиховим ставовима о спољној политици, тако да се долази до закључка да би глас некоме од њих двојице на основу процене мањег зла, ипак значио гласати за зло.