ДВЕ ДРЖАВЕ, ДВА НАРОДА, ЈЕДАН МИР

Време је са Блиског истока ове недеље послало поруку о томе како погрешна процена стварности и недостатак визије будућности, изазвани изливом патриотских и других емоција у политику, мењају судбину читавог региона.Они који пожеле да уче на туђим искуствима позабавиће се 5. јуном 1967. Тог јутра почео је рат у коме је Израел поразио арапске армије утростручујући своју територију. Египту је одузео Синај и појас Газе, Сирији Голанску висораван, а Јордану Западну обалу и источни Јерусалим. Рат је трајао шест дана.

Све је личило на одлучујући тријумф, али затровани легат окупације палестинске земље која је уследила постао је мотив нових ратова, инспирација терористима и ноћна мора света. Много тога што траје четири деценије резултат је онога што је трајало мање од недељу дана.

Шта би било да није било окупације? Да ли би Палестинци већ имали државу и да ли Израел не би живео у сенци тероризма? Како је, и зашто, Израел себе довео у ситуацију да мора да одустане од делова библијске Обећане Земље?

Шест месеци уочи рата, врхови Мосада, војне службе и дипломатије разматрали су могућност заузимања Западне обале. Јединствен закључак је гласио да би то било супротно националном интересу јер би власт над Палестинцима угрозила јеврејску већину земље, распламсала палестински национализам и водила ка снажном отпору окупацији.

Израел је 5. јуна 1967. брзо заборавио ову анализу. Недавно објављени транскрипти са седнице владе на којој је одлучено да се крене у рат показују да експерти нису били позвани и да никакве опције нису разматране. Нико од министара није питао зашто је важно заузети муслимански део Светог града. Нико, вођен патриотизмом, није ни помишљао шта ће бити. "Одлука је долазила из срца, не из мозга", пише Том Сегев у "Хаарецу".

Протекле деценије показаће колико страст у политици може да буде погубна. Опијеност ратном победом донела је Израелцима штете као и Палестинцима западање у безнађе. Израелска еуфорија учинила је да сусрет са реалношћу буде одгођен. Пропуштена је шанса, створена само девет дана по почетку рата, да се створи палестинска држава. "Просвећена окупација" је Израелце убацила у илузију.

Од свог почетка, израелско-палестински проблем тицао се две ствари: демографије и земље. Пре рата 1967, непуне две деценије од настанка у арапском окружењу, Израел се осећао небезбедно али демографски супериорно јер је, после протеривања или бекства Палестинаца у рату 1948, чак 85 одсто становништва било јеврејско.

Јунски рат је све окренуо. Војни тријумф је створио осећај непобедивости, али Израелци су исти политички простор почели да деле са Арапима. Рат 1967. спојио је Палестинце које је рат 1948. раздвојио. Многи су уочавали опасност тражећи да се окупиране територије врате. Најхрабрији су, по цену да их сматрају издајницима, предлагали да Палестинци добију државу.

Године које су уследиле уводиле су Израел из једног рата у други. Споразум са Јорданом, после оног са Египтом, стварао је илузију да је мир могућ и без повратка територија. Чак уз 450.000 Јевреја који данас насељавају окупиране земље. Резултат илузије су две генерације Израелаца који чувају окупацију, два палестинска устанка и хронична претња тероризма.

Истовремено, у Израелу је нарастала генерација 1967. захтевајући повратак земље за мир. Међу Палестинцима јачала је идеја преговарања. Продужена окупација је и једне и друге удаљила од решења. Неуспех мировног пробоја је на обе стране потхрањивао све радикалнија мишљења. Народи подељени оштрим линијама разграничења. Патриоте и издајници нису овдашњи изум.

Опресија, односно подједнако окрутан тероризам, постају нови идентитети. Јеврејски екстремиста убиством миротворца Јицхака Рабина покушава да убије Израелце који схватају да Израел окупацијом није добио ништа. Најобразованији међу Арапима, Палестинци, окрећу се исламу ућуткујући и претећи својим поборницима преговарања.

Истекле су четири деценије. Израелци и Палестинци далеко су од решења: две државе, два народа, један мир.

Тамо, на Блиском истоку, ова мировна формула звучи реално. Болни преговори одавно су отворени. Већини Израелаца требало је времена да се свикну на помисао да ће остати без своје светиње Хеброна. То што мира нема, доказ је колико је проблем сложенији од исцртавања граница. Света места, рабини и улеме. Безбедност. Економија и комуникације.

Овде, погађате на шта циљам, решење две државе, два народа, један мир делује провокативно. Полазишта су различита: Израел је у проблем ушао окупацијом, док Србија хоће да задржи оно што је њено. Тачно, али проблем је истоветан: довољно је да један од два народа неће с оним другим. Пошто је тако, зашто се и овде не ствара амбијент "болног дијалога"? Да се отворено расправља о свему, од Пећке патријаршије, преко саобраћаја и дуговања, до лигнита и мангана?

Ако је тамо време одрадило своје уверавајући Израелце да је боље одрећи се делова библијске територије и прихватити палестинску државу зарад мира, колико овде треба да прође времена да би прихватили једнако сурове реалности? И извукли могући максимум. Зашто би, попут Израелаца данас, после 40 година доспели у ситуацији да анализирамо пропуштене (не)прилике?

Израел се у 1967. ослонио на силу и емоције. Србија се 2007. у одбрани националног интереса ослања на међународно право и емоције. Емоције јунског рата нехотично су Израелу донеле много зла. Како наш први аргумент махом поништава понашање савремених владара света, остаје нам да се побринемо о другом.