Село са четири железничке станице

Идилично је месташце Кусадак, кроз које хучи река Кубршница, а куће су обновљене и окречене, као кулиса за концерт плеханог оркестра који свира железничке маршеве.

Некада је заиста владала карневалска атмосфера, када су се делили вишкови. Некада си био локални бос, када си радио на железници. И сада си бос. Го и бос.

Ко год је једном стао на пругу у селу, постао је зачаран, па седамдесетчетворогодишњи пензионер Радослав Глишић, још носи тегет униформу, која никако да избледи. Као да је доживотни резервиста југословенских железница. Једном скретничар, увек скретничар, то је његова коб.

Пруга, вагони, скретнице, локомотиве, то је судбина око 6.500 мештана једног од највећих села у Србији. Надомак је Младеновца, на путу за Смедеревску Паланку.

На путу кроз Кусадак, џип може да изломи точкове. Ово нису рупчаге, ово су кратери. Ово је, слушај добро министре Илићу, освета путара железничарима.

Кафана „Кусадачка пруга”, уска је као вагон, у ресторанској композицији, на путу за недођију, далеко од првог разреда. Бордо столњаци, мирис вињака и топле кафе, јечање народњака са транзистора. Да су стара времена, по столу би се клатила певаљка.

Ах, та пуста носталгија.

– Нема куће у селу која нема човека на железници. Некада је за воз чекало стотине људи. Еј, па ми смо једино село са четири станице – Ковачевац, Рабровац, Кусадак и Ратари – прича Живомир Жижа Карашићевић, председник Удружења пензионера железничара. У свечаној је униформи, као главнокомандујући трећепозиваца који чекају да их позову у одсудну битку.

Жижи је 65 година протутњало као брзи воз. Цео живот је на прузи, био је велики човек. Уважаван, цењен, напредан, класно свестан. Једноставно, био је друг отправник возова. Савршено уредни шеф станице, у војсци би командовао дивизијом. Његов деда Панта је намиривао локомотиве, отац Вукашин био монтер…Синови су уместо локомотива, изабрали војну авијацију.

– Сада само 800 мештана ради на железници, а било нас је у славно доба више од 2.000 људи. А, опет, цело село живи од железнице. Имамо 1.560 пензионера, само преко ПИО фонда Смедерева. Ове београдске пензионере, нисмо ни похватали. Али тачан број зна Стева поштар, штета што није ту – прича Жижа и части кафом. По 30 динара за горку, по 50 динара за љуту. И то је нека вајда. Од како је „Гоша” пукла, железничарска сиротиња је једино што вреди. И они прошли, и ови садашњи.

Свако дете које се роди у Кусатку, за рођендан добије барјакче или стару шапку са црвеном траком и тако се печатира његова будућност.

Али, посла нема. Нема ни возова.

Вагони су пропали. Пре неку ноћ је пошао чувени „лаповац”, раднички воз који спаја Београд и Лапово. Али је предвече „дефектирао” у Младеновцу. Радници су чекали нову композицију до ране зоре.

– Ако не стигне на време нова смена из Кусатка за Београд, стаје цео београдски чвор. Увек је било тако. Сада пошаљу по вагон или два, за раднике који живе дуж пруге. Бесни железничари онда блокирају пругу, потом из Паланке долази милиција… – прича Благоје Бујагић Блажа, још један хиперактивни пензионер.

Поправљао је вагоне код Савског моста, било је дивно, певале су се редом револуционарне песме, па се прелазило на Лепу Лукић.

– Милина једна, нас 124 радника у смени... Ухватила ме пре неки дан језа, када сам отишао до радионице. Педесет радника у две смене, два, три стара вагона која чекају – тужан је Благоје. Деда му је одрастао уз локомотиву, па отац, па он… Ћерку нису желели да му приме. Дипломирала је француски језик. Шта да ради у возовима? Да путницима преводи Балзака?

Кусадак се 14 километара, дугачак као виртуелна композиција, протеже паралелно са пругом. И тако је од 1884. године, када је први воз Београд–Ниш, протутњао Србијом. После Берлинског конгреса, Аустроугарска је, условљавајући помоћ Србији добијањем нова четири округа – Нишког, Пиротског, Врањског и Топличког – тражила да Србија изгради пругу од Београда до Врања и границе с Турском и Бугарском.

И, крену прва линија 1884. године. Од тада траје тај трансцендентални линк између возова и мештана, па је централна прослава стогодишњице железница одржана баш овде. Државни врх Србије и осталих братских република је стигао Плавим возом…

Долазила је и Црвена звезда, на прославу 50 година постојања локалног фудбалског клуба Железничар. Била је то прва утакмица коју је за Звезду одиграо Миодраг Белодедић, пошто је побегао од Чаушескуа.

Али, то је била државна тајна, па славни центархалф тада није уписан у званични протокол. Играо је као илегалац, као човек сенка, баш као и годинама касније, када се појављивао ниоткуда пред шпицевима Бајерна, Олимпика или Арсенала и односио им лопту, а потом је предавао Влади Југовићу или Робију Просинечком.

Треба ли да кажем да је ФК Железничар пропао? Прошле године требало је да се слави 80 година постојања клуба, али је за сада и он на слепом колосеку.

Пусто је на железничкој станици Кусадак. Нема клопарања точкова, нема сирена, не тресе се земља. Отправница возова Радица Банковић показује стару чекаоницу, ишарану графитима.

Зарђале решетке покривају некадашњу благајну. Давно су стотине путника чекали на возове који су шибали на сваких пет минута. Некада су и Тома и Шешељ путовали заједно, али су и они у овој чекаоници успомена, раздвојени на подераним предизборним плакатима.

Тешко је доћи до центра села, нестаће људи у оним рупчагама. Хтели, не хтели, мештани су осуђени на возове. Којих иначе нема.