Инклузија – синоним за квалитетно школовање

Докле се стигло са спровођењем инклузивног образовања и на који начин малишанима и родитељима пружити подршку – теме суо којима су на конференцији „Образовање по мери деце” говорили представници образовних институција, локалних самоуправа, донаторских организација, удружења грађана... Сагласили су се у једном – да су предрасуде највећа препрека инклузивног образовања и да је оно неоправдано „осетљива тема”.

Пре три године, обавезно инклузивно образовање покуцало је на врата школа. Многи су га дочекали с неодобравањем и тврдњама да га је немогуће реализовати у овдашњем систему – „неспремном” да се ухвати у коштац са овим педагошким, финансијским и образовним изазовом. Ипак, инклузија опстаје, лагано постајући синоним за квалитетно школовање.

– Чињеница је да више нема отпора и тврдњи попут оне да је „то код нас неизводљиво и немогуће”. Сада говоримо о потешкоћама. Дефинишемо их и тражимо начине како да решимо постојеће и потенцијалне проблеме, а подршка није потребна само деци и родитељима, него и школама – закључује Саша Стефановић, из Друштва за развој деце и младих „Отворени клуб”, који је и координатор пројекта чији је део била ова конференција.

Учесници скупа сматрају да су школе постале отвореније за инклузивну наставу и истичу да је посао локалне самоуправе да им пружи додатну подршку – и едукативну и материјалну.

У промовисању инклузивног образовања истакли су важност подршке медија.

– Желимо другачије друштво које уважава разлике, помаже деци и родитељима и не потенцира на недостацима идеје о инклузивном образовању, него проналази начин да се они отклоне. Јавности треба послати недвосмислену поруку да инклузивно образовање није различито од образовања какво желимо за сву децу. Између квалитетног и инклузивног школовања треба да стоји знак једнакости. Јер, квалитетно јесте инклузивно и усмерено према детету, уважава његове посебности и могућности, помаже да сваки ђак оствари своје потенцијале – образложио је Стефановић.

Упитан да инклузију у нашим школама вреднује оценом од један до пет и своју оцену образложи – није се усудио.

– Неке школе и наставници могу да се похвале примерима добре праксе, али има и оних који још нису превазишли страх и нису спремни ни кадри да се ухвате у коштац са инклузивним образовањем. Досадашње искуство показује да се инклузивна пракса много лакше уводи у вртиће и млађе разреде основних школа, зато што су деца млађа, о њима у групи брину исти васпитачи, односно учитељи – каже Стефановић.

Ни он не може да тврди да је наше друштво спремно за инклузивно образовање, али напомиње да то није недостатак већ неминовност, зато што је реч о процесу који не може да се детаљно испланира јер је свако дете прича за себе.

– У школи не треба да се бавимо дијагнозом малишана ометених у развоју, већ изналажењем начина да их припремимо за живот. Када тако гледамо једнако је важно, на пример, да деци са сметњама помогнемо да науче да пишу, вежу пертлу, или безбедно пређу улицу – закључује Стефановић.

-----------------------------------------------------

Деца са сметњама у развоју и даље се смештају у установе

Важност спровођења инклузивног на скупу „Образовање по мери деце” илустрована је примерима:

– Деца са сметњама у развоју и инвалидитетом се и даље смештају у установе, иако би требало да им се омогући живот у породици и заједници. У готово 70 одсто случајева основни разлог томе је немогућност родитеља да им пруже адекватну негу.

– Ниједно од 797 деце и младих са инвалидитетом, који су били смештени у установама, није похађало редовну основну и средњу школу, а њих само 19,3 одсто били су ђаци специјалних школа.