Хитлер пред огледалом

Руски писац средње генерације Константин Костјенко у својој аутобиографији прича о себи као о даровитом детету и писцу са далеког Истока, из Хабровска. Није имао лаку и угодну младост, каже. Нема у Русији много уметника, ни осталих, који су срећом богати! По животу, све сами Максими (Горки), мало боље, понекад, теже и горе, чешће. У Атељеу 212 изведена је драма Константина Костјенка "Хитлер и Хитлер" у режији Татјане Мандић-Ригонат.

Колико је и зашто и данас Хитлер тема за размишљање, опасност и опомена, изазов и замка људима, вођама и силама, претендентима на улогу неприкосновеног владара света? Не знам колико је политичка мудрост у порасту, али лудило моћи није у опадању. Зло и његови носиоци нису ни данас мали ни ретки, иако су теже читљиви. У Његошево време ђаво се указивао у седам бињиша! Модерне нечисте силе су лукавије и перверзније костимиране, иако, у исте сврхе користе и богати фундус историјских костима злочињења.

Историчари, политиколози, идеолози, социолози, психолози, криминолози, писци и биографи различитих профила и усмерења, писали су, и не престају да пишу о Хитлеру. Није само Шекспир тајна и непознаница! Историја, та посрнула учитељица живота, пуна је, готово опеваних, црних и лудих царева, деспота, краљева, фирера, председника! И, шта се још, после читаве библиотеке написане о Хитлеру, може рећи, како се данас може представљати, тумачити "феномен Хитлер". Текст Константина Костјенка, и представа Атељеа 212, немају епохалне, откривалачке претензије. У њиховој представи, у тумачењу насловног лика, Горан Јевтић готово да не одступа од представе коју је већина нас о Хитлеру изградила на текстовима драмске, филмске, мемоарске литературе.

Речју, Хитлер, каквог знамо и замишљамо. Горан Јевтић не каже да је Хитлер пука животиња, звер. Он је човек, и у томе и јесте проблем! И њему тепају, и њега неко воли, и он би да се некоме пожали, иза некога да стане, да се скрије, некоме да се јада! Човек чије слабости, опсесије и лудило произлазе из маније величине, храброст и одважност из страха и кукавичлука. Није лако бити само човек! Штитимо се титулама, звањима и имањима, упињемо се да уместо Христа станемо на чело колоне, да будемо први и једини, неопозиви, ненадмашни, у вечност, сликом и речју уписани. Људи нису, али фараонство и месијанство су вечни!

Хитлер, како га из блиске, личне визуре приказују, отелотворавају, Константин Костјенко, Татјана Мандић-Ригонат, Горан Јевтић у насловној улози, Бојан Жировић као Берберин, Горан Даничић као Кувар, Ерол Кадић као Фотограф, Властимир Велисављевић као Кројач и Александра Јанковић као Лекар, велики је, угрожени, неуротизовани, човечуљак, распаљен и осион, али, ипак, без правог ослонца и самоуверености које настоји да надомести "глумом", комичним, петловским пропињањем, позом и гестом, пеном, буком и бесом, готово лишених смисла, вештином, маниром говора који заводи, опчињава. Несрећник који срећу пророкује и обећава гладнима, жеднима, неукима.

Манипулација, занат најстарији! Карактеристичан поглед, став, покрет, гест, бркови, жустар корак и покрет руке, микрофон у устима, међу ногама, урлање, силина, претња, а онда, у четири зида, слабост, кукање, пренемагање, увијање и скривање у боје и кожу Државе, Нације, Мајке, Жене, у плашт великих, лукавих речи, стратегија и тактика, које и очитоване, банализоване, као да одувек, па и данас, пале! Пред овим звероликим бићем човек, гледалац остаје прилично хладан, охлађен, свеједно што Жена Радмиле Томовић настоји да нас дирне, додирне људскошћу, топлином, женственошћу. Берберин Бојана Жировића, Кројач Властимира Велисављевића и када успеју, и усуде се да уђу у реч, у гвоздени, монолитни Хитлеров монолог, тек понеким детаљем "богате", употпуњавају диктаторов лик, а успут, и о себи, понешто кажу. Кувар Горана Даничића покушава више, настоји да у ово концертно суочавање Хитлера са собом, и отварање са унутрашње стране, рекао бих, унесе и нешто хумора умешеног од претеривања и грозоте. Неухватљиво, игриво, трагично и комично лудило, проваљује из онога који би друге да лечи, и приводи здрављу, из Лекара, духовите Александре Јанковић.

Представа Татјане Мандић-Ригонат не изазива дубоко осећање трагичног. Редитељка не карикира, не претерује, не полемише, не отвара велика врата комици, гротесци. Анализира, излаже, показује, коментарише Хитлеров случај, нарав, начин, делимице поглед на свет. Драму Константина Костјенка и чини шест лица која обликују лик диктатора-човека кога Горан Јевтић тумачи прецизно и уверљиво, мада не у обиљу и раскоши ђавољег колоплета моћи, настраности, лудила и мржње која убија. У детињству и дечаштву и Хитлер је слушао цврчке, али њихов говор-пев није разумео.