Обама је исконски добар човек

Специјално за „Политику”

Беч – Гостовање Пати Смит на Вијеналу није дошло спонтано – америчка панк и рок легенда је у Беч дошла да представи филм Џема Коена „Музејски сати” чији је један од продуцената. Лепо изненађење дошло је у виду „Вечери која ће се памтити” – концертне/ књижевне вечери коју је Смит одржала у биоскопу Метро са стотинак гостију у публици, међу којима смо се нашли и ми. Дан касније Пати Смит ће ми одушевљено рећи да је узбуђена што је ту неко из Србије: „Један од мојих најближих пријатеља је из Београда. Захваљујући њему сам се везала за руске писце, посебно за Булгакова чији ме је роман „Мајстор и Маргарита” инспирисао за наслов новог албума „Банга”. Напоменула је како је у Београд пре неколико година дошла да посети свог драгог пријатеља Рејфа Фајнса на снимању његовог филма „Кориолан”. „Београд је веома занимљив град, има невероватну енергију. Сећам се да сам отишла на изложбу у галерију чијег се имена не сећам (Звоно, изложба Симониде Рајчевић, прим. аут.) Тамо сам видела неке од најдивнијих Бероузових цртежа, али и моје и радове Роберта Мејпелторпа на платнима направљеним од кеса за ђубре.”

Долазите из Њујорка погођеног ураганом „Сенди”...

Мој план је био да за своје списатељске подухвате подигнем кућицу на обали у месту које се зове Рокавеј, свега једну станицу подземном железницом удаљеном од Њујорка. Ужасна поплава изазвана ураганом разорила је читаву област. Да ли можете да верујете да је моја кућа, која је у ствари колибица, преживела иако је читава рива дугачка седам миља тотално уништена. За мене је то била више депресивна неугодност него патња зато што нисам награбусила као већина људи. „Сенди” сам осетила тако што нисам имала грејање, струју, телефон, вести ни интернет шест дана. После три-четири дана нисам имала ни хране јер сам била одсечена од света: јавни превоз није функционисао, није било таксија, ништа није било отворено... Била сам потпуно сама у својој кући са пет мачака. Моја ћерка и сви моји пријатељи су се налазили са друге стране реке, а велики проблем је и тај што је моја комплетна опрема која је била складиштена у једном подруму у Њу Џерзију, пропала у поплавама.

Ипак сте стигли до Беча...

До последњег тренутка нисам знала да ли ћу моћи да дођем и веома сам сретна што сам ту. Са друге стране ми је жао што сам отишла из Њујорка пошто је многим људима потребна помоћ. Ситуација је веома чупава јер увек први настрадају људи са јако ниским примањима. Али погођени су и музичари и уметници који све што имају – уметничка дела, опрему држе по подрумима или складиштима на нивоу улице. Морам да подвучем како не желим да се представим као неко ко је пропатио јер нисам. Постоје људи који су све изгубили. Уз то истичем да ми је као Американки, без обзира на то колико ствари лоше стоје, много боље него људима који живе у сиромашним земљама а које је ураган сравнио са земљом, на пример Хаићанима.

Како сте постали продуценткиња „Музејских сати” Џема Коена?

Нисам главни продуцент и моја улога је у ствари јако мала. Џема познајем дуго, од снимања видеа за песму REM-a „E-Bow the Letter” коју ми је Мајкл Стајп посветио и у којој се такође чује мој вокал. Џем је видео са нама снимао у Прагу – сећам се да смо заједно отишли на гроб Франца Кафке. Зближили смо се и почели да сарађујемо на неколико пројеката. „Музејски сати” био је перфектан пројекат, не само што је у питању Џемов филм, него што се његова радња одиграва у Бечу који је један од мојих омиљених градова. Он нажалост није могао да дође зато што му се мајка тешко разболела, тако да га ја овде заступам. Филм је диван, сјајно снимљен.

Од објављивања ваших мемоара „Само деца” шушка се о екранизацији романа.

Добијам пуно понуда и имам изванредног сценаристу, али обоје паузирамо јер сам прво жртвовала свој нови роман зарад снимања албума, а сада када сам га снимила, морам на турнеју. Превише сам уморна да бих размишљала о филму и зато ће морати да сачека. Ја сам у ствари написала веома кинематографску књигу да би људи могли да „гледају” главне јунаке као на платну. Сигурна сам да ће филм једнога дана бити снимљен, а ја желим да буде као, на пример, Џармушов „Чудније од раја” – веома једноставан али естетски добар.

Једно време је колала гласина да сте за главне протагонисте желели Роберта Патинсона и Кристен Стјуарт, али то је била само лоша новинарска манипулација?

Заиста имамо језиво новинарство. У интервјуу једном листу изјавила сам да бих најрађе за филм изабрала непознате глумце и да могу да замислим Патинсона и Стјуарт у главним улогама, али као клинце пре него што су постали познати. Они су ме на почетку каријере, док су још били малчице стидљиви и незграпни, заиста подсећали на Роберта и мене као двадесетогодишњаке. Од те изјаве је испало као да снимање филма почиње наредне недеље и да су сви преговори готови. Непрофесионално новинарство делимично дугујемо интернету јер је људима престало да буде битно да ли је нека информација тачна док год наслови привлаче читаоце. Изјавите нешто у једном ширем контексту, а новинари ће то злоупотребити јер истргнута изјава звучи провокативније.

Како непогода утиче на председничке изборе?

У време криза, Американци не показују жељу за променама. Држе се онога ко је већ ту, ко може да се снађе у ситуацији, а не некога ко би морао да учи како да се избори са изазовима. Градоначелник Њујорка Мајкл Блумберг, конзервативан републиканац, стао је уз Обаму, а треба рећи да републиканска странка није еколошка странка. Демократе јесу, али их у Конгресу блокирају републиканци. Блумберг је променио курс јер оваква елементарна непогода никада није виђена у Њујорку и свестан је тога да ће се, уколико се овако нешто још једном деси, читав град парализовати. Иако Обама не заступа моје идеје, иако је милитантнији него што ми је драго, мислим да је исконски добар човек.

Како покренути талас протеста који заиста може променити еколошку ситуацију?

Некада су нас галванизовале велике идеје, данас су то музичке и филмске звезде. Људи уопште више нису способни да се фокусирају на једну ствар. Свест о климатским променама постоји већ неколико деценија и многе активистичке групе и неки од политичара дижу глас, али још нема спремност на жртве. Џими Картер је био један од најбољих председника које смо имали, еколошки свестан човек. Зато и није преживео као председник јер је тражио одрицања у корист очувања човекове околине. Сменио га је Реган који је рекао: „Какве море жртве! Купи два бицикла, три аутомобила, троши на луксуз!” Не да то желим, напротив, али мислим да ће бити потребна много гора временска непогода – земљотрес, ураган или цунами невероватних размера да би се људи поново ујединили. Вишеканцерогених обољења, више болести изазваних уништавањем природе...

А људи су блокирани и лењи – мисле да је моћ интернета јача него они сами. Имамо ужасно јаке војске, владе и корпорације, па ипак – оне су ништа без људи. Ја разумем да је човеку лако да се осети беспомоћним, али на њима је да науче да то није тако. Ганди нам је показао да је могуће променити ствари. Ако фабрика баца отров у реку, бојкотујте све њене производе. То ће можда коштати неке људе посла, али ће натерати корпорацију да се понаша другачије. Људи само морају да се уједине.