Приповедач који је изгубио причу

Рим – Ово је филм о новим идејама, о револуцији, о самоослобођењу – каже интригантни индијски независни редитељ, Кју (Q) после светске премијере филма „Земља од карата“ у такмичарском програму „Филм XXI век“ (председник жирија британски визуелни уметник Даглас Гордон), који је настао на основу познате музичко-плесне драме Рабиндранта Тагоре.

 Ова модерна, наративно и визуелно, несвакидашња верзија Тагорине музике и епике, снимљена на бенгалском језику за 25 дана међу рушевинама у Бенгалу и на плажама Шри Ланке, изазива дивљење али и контроверзе, баш као што је то био случај и са претходним Кјуевим филмом – црно-белим провокативним егзистенцијалистичким „Ганду“, о калкутском реперу и индијској реп музици, с којим је пре две године у Берлину скренуо на себе пажњу светске филмске критике.

 У јучерашњем сусрету, у разговору за „Политику“, Кју је био вољан да одговори и на питање о свом уметничком имену и нечему што се може назвати прикривеним идентитетом.

– Како потичем из музичког окружења и окружења графичког дизајна, у покушајима изражавања себе и своје уметности кроз филмски медиј, дуго сам трагао за сопственим идентитетом. Размишљао сам шта је то што ја доносим на глобалну уметничку сцену, у филм који јесте најмлађи али је и најмоћнији медиј. Шта је то по чему ће ме људи препознавати? А онда, идеја да постанем само Кју, родила се пошто сам видео један филм јапанског редитеља Такешија Миикеа. Дакле, није ствар у томе да се ја кријем иза лажног идентитета, већ је реч о томе да није важно како се зовем, већ је једино важно какву уметност представљам. Да ли је важно како изгледа и како се зове особа која се крије иза имена сјајног британског графити-уметника Банксија? Није, мене и поштоваоце његовог стваралаштва само интересује његова уметност, каже Кју.

 Иако у филму користи модеран, на тренутке чак и иновативан филмски језик с којим бајковито али и халуцинантно, казује причу о приповедачу који је на усамљеној железничкој станици негде у Калкути причао приче возовима, јасно је да је Кјуу стало и до индијске традиције и културе. Каже да то не треба никога да чуди, јер припада веома старој цивилизацији и култури у којој постоји огроман филозофски и спиритуални простор.

– Много тога у мом филму припада управо том простору, у којем је увек било места и за фантазије. Класичан Тагорин текст је другачије испричан у мом филму. Он је покушавао да обузда фантазију, а ја чиним управо супротно. Читав овај филм је огромна фантазија о приповедачу који је изгубио своју причу, чија је наративна структура изломљена што је потпуно другачије и од Тагорине музичке драме и од класичног и уобичајеног индијског филма. Сви смо ми у школи учили ову Тагорину драму, она је део и нашег образовања и нашег бића. Међутим, другачије сам на њу гледао када сам имао 14, другачије са 18, а тотално другачије и наравно много дубље на њу гледам у данашњим годинама, каже Кју.

 О Рабиндранту Тагори, чије га је дело инспирисало на филмску авантуру у којој је много тога инспирисано и естетиком јапанске манге, Кју каже и седеће: „Тагора је био истински модеран Бенгалац. Оно што ја у њему препознајем јесте глад за авантуром и огромна потреба за повезивањем са себи сличним, модерним људима ма где се они на планети налазили. Своју инспирацију проналазио је у готској музици, у Баху, Бетовену, Моцарту. Инспирисао га је и Данте, а мене је инспирисао он и јапанска манга“.

 На крају сусрета дознајем: Кјуово право име је Кошик Мукхраџи, не жели ни у сну да се придружи боливудској индустрији снова, већ да остане у својој уметничкој комуни у Калкути, окружен сликарима, графичким дизајнерима, глумцима, писцима и музичарима, са којима ће наставити да ради своје независне филмове с којима путује и ван Индије...