Pripovedač koji je izgubio priču

Rim – Ovo je film o novim idejama, o revoluciji, o samooslobođenju – kaže intrigantni indijski nezavisni reditelj, Kju (Q) posle svetske premijere filma „Zemlja od karata“ u takmičarskom programu „Film XXI vek“ (predsednik žirija britanski vizuelni umetnik Daglas Gordon), koji je nastao na osnovu poznate muzičko-plesne drame Rabindranta Tagore.

 Ova moderna, narativno i vizuelno, nesvakidašnja verzija Tagorine muzike i epike, snimljena na bengalskom jeziku za 25 dana među ruševinama u Bengalu i na plažama Šri Lanke, izaziva divljenje ali i kontroverze, baš kao što je to bio slučaj i sa prethodnim Kjuevim filmom – crno-belim provokativnim egzistencijalističkim „Gandu“, o kalkutskom reperu i indijskoj rep muzici, s kojim je pre dve godine u Berlinu skrenuo na sebe pažnju svetske filmske kritike.

 U jučerašnjem susretu, u razgovoru za „Politiku“, Kju je bio voljan da odgovori i na pitanje o svom umetničkom imenu i nečemu što se može nazvati prikrivenim identitetom.

– Kako potičem iz muzičkog okruženja i okruženja grafičkog dizajna, u pokušajima izražavanja sebe i svoje umetnosti kroz filmski medij, dugo sam tragao za sopstvenim identitetom. Razmišljao sam šta je to što ja donosim na globalnu umetničku scenu, u film koji jeste najmlađi ali je i najmoćniji medij. Šta je to po čemu će me ljudi prepoznavati? A onda, ideja da postanem samo Kju, rodila se pošto sam video jedan film japanskog reditelja Takešija Miikea. Dakle, nije stvar u tome da se ja krijem iza lažnog identiteta, već je reč o tome da nije važno kako se zovem, već je jedino važno kakvu umetnost predstavljam. Da li je važno kako izgleda i kako se zove osoba koja se krije iza imena sjajnog britanskog grafiti-umetnika Banksija? Nije, mene i poštovaoce njegovog stvaralaštva samo interesuje njegova umetnost, kaže Kju.

 Iako u filmu koristi moderan, na trenutke čak i inovativan filmski jezik s kojim bajkovito ali i halucinantno, kazuje priču o pripovedaču koji je na usamljenoj železničkoj stanici negde u Kalkuti pričao priče vozovima, jasno je da je Kjuu stalo i do indijske tradicije i kulture. Kaže da to ne treba nikoga da čudi, jer pripada veoma staroj civilizaciji i kulturi u kojoj postoji ogroman filozofski i spiritualni prostor.

– Mnogo toga u mom filmu pripada upravo tom prostoru, u kojem je uvek bilo mesta i za fantazije. Klasičan Tagorin tekst je drugačije ispričan u mom filmu. On je pokušavao da obuzda fantaziju, a ja činim upravo suprotno. Čitav ovaj film je ogromna fantazija o pripovedaču koji je izgubio svoju priču, čija je narativna struktura izlomljena što je potpuno drugačije i od Tagorine muzičke drame i od klasičnog i uobičajenog indijskog filma. Svi smo mi u školi učili ovu Tagorinu dramu, ona je deo i našeg obrazovanja i našeg bića. Međutim, drugačije sam na nju gledao kada sam imao 14, drugačije sa 18, a totalno drugačije i naravno mnogo dublje na nju gledam u današnjim godinama, kaže Kju.

 O Rabindrantu Tagori, čije ga je delo inspirisalo na filmsku avanturu u kojoj je mnogo toga inspirisano i estetikom japanske mange, Kju kaže i sedeće: „Tagora je bio istinski moderan Bengalac. Ono što ja u njemu prepoznajem jeste glad za avanturom i ogromna potreba za povezivanjem sa sebi sličnim, modernim ljudima ma gde se oni na planeti nalazili. Svoju inspiraciju pronalazio je u gotskoj muzici, u Bahu, Betovenu, Mocartu. Inspirisao ga je i Dante, a mene je inspirisao on i japanska manga“.

 Na kraju susreta doznajem: Kjuovo pravo ime je Košik Mukhradži, ne želi ni u snu da se pridruži bolivudskoj industriji snova, već da ostane u svojoj umetničkoj komuni u Kalkuti, okružen slikarima, grafičkim dizajnerima, glumcima, piscima i muzičarima, sa kojima će nastaviti da radi svoje nezavisne filmove s kojima putuje i van Indije...