Као малу, звали су ме Калимеро

Наш сада већ бивши управник Кокан Младеновић инсистирао је на томе да се понуђене улоге не смеју одбијати. Да је било тако, никада не бих играла у комаду „Пошто паштета”. Ову улогу је заправо одбиламоја колегиница, иначе сјајнаглумица, а јасам је тражилачувши каквом темом се бави комад. Пре тога и сама сам одбила улогу коју је касније моја друга колегиница маестрално одиграла. Позориште је жив организам и рад на некој улози условљен је, пре свега, личним питањем: да ли је сам уметник спреман да се суочи са ликом или не.

Приликом првогчитања текст ми је деловао сирово. Могло му се прићи на много начина, међутим, редитељка Снежана Тришићсе одлучила за гротеску, што се испоставило као право решење. КостимМаје Мирковић ме је инспирисаојер је алудирао на разне животиње, а музика Ирене Поповић ми помогла да разрешим крај представе... каже Катарина Жутић овогодишња добитница Награде за најбоље глумачко остварење на сцени Атељеа 212.

Поменута драмска уметница је награђена за тумачење четири лика у представи „Пошто паштета” Тање Шљивар, у режији Снежане Тришић. Реч је о улози Стојанове мајке, Комшинице, Стојанове жене и Стојанове ћерке. Жутићева, ипак није дошла да преузме награду, као ни њен колега Владислав Михаиловић иако су пре свечаности играли у представи „Пошто паштета” на сцени „Петар Краљ”. „Сматрамо да би било неукусно да награде које смо заслужили својим радом преузмемо из руку човека који месецима вређа нашу комплетну професију, срозавајући наш еснаф на најнижи могући ниво називајући нас, поред осталог, нерадницима и штеточинама...”, написали су у писму јавности.

– Моја улога је, заправо, критика примитивизма, прототип жена на Балкану, које су рођене да рађају, кувају и ћуте. То је бунт који покреће представу за коју сам и награђена. Драго ми је да сам,први путу животу,тражила улогу, а ова награда је доказ да глумац најбоље зна шта може, а шта не може да одигра. На жалост ситуација у нашем позоришту, већ неко време није добра, што због дугова за струју, што због нарушених односа међу људима, каже Жутићеваидодаје:

– Од најранијег детињства памтим Атеље 212 као весело позориште у којем је владала породична атмосфера. Сећам, се рецимо старог бифеа. Као дете развлачимсир утопломсендвичу, а за шанком стоји Зоран Радмиловић и просипа фазоне. Сви умиру од смеха! То је трајало годинама. Доласком Младеновића та атмосфера је мало-помалонарушена. Постали смоотуђени, завладала је атмосфера шапутања по ходницима, дилеме на чијој је ко страни... Жао мије што смо сви ми заједно дозволили да се позориште подели на недељиве целине. Никада се у Атељеу није правила таква тужна подела.Исто тако знам да је у овим временима тешкопреживети. Мислим да нико од нас није толики чистунац да може даокривљује друге људе који су због неке сурове егзистенције пристајали нанаметнуте,услове. Стање ће се, искрено се надам, поправити доласком Иване Димић на чело куће. Имали смо кризни период који је окончан. Сада је време да се помиримо и опростимо једни другима.

Катарина Жутић је већ дуги низ година присутна на позоришној сцени. Ретко даје интервјуе, јер како тврди не воли популарност. Ево и зашто:

– Популарност је сама по себи испразна, небитнаипролазна.Када човексвојим делима заслужује пажњу јавностипопуларан је трајно без обзира да ли се појављује на сваком ћошку.Као млада глумица одједном сам имала невероватну популарност тренутка, само због своје младости, лепоте и атрактивне чињенице да сам ћерка познатих родитеља(мајка Светлана Бојковић и отац Милош Жутић). Чак и тада сам знала да је то мода, која ће проћи са првом млађом и лепшом појавом. Хоћу да будем популарна, ализбог тога што сам својим делом и радомтозаслужила. Зато што сам, рецимо, одиграла улогу у комаду „Пошто паштета” на начин на који сам је одиграла.

Жутићева важи и за вечиту бунтовницу у шта смо се у неколико наврата и лично уверили.

– Па важим. Мислим да јебунт био важан чинилацмогсазревања. Са друге стране увек постоје ствари због којих човек можеда дигне глас и искаже протест, посебно у друштву у којем живимои у којемима толико неправди. Мене су и као малу звали Калимеро. Једноставно таквајемоја природа. И иначе уметник сам по себи мора да има нешто што га жуља,на шта ће се пожалити и против чега ће се побунити у стварању своје креације као критике друштва у којем живи, објашњава наша саговорница.

Поред позоришних обавеза Катарина Жутић у последње време окупирана је ангажманом окоснимања првог спотасвог бенда „Камиказе”у којем су поред њеНемањаАћимовић и Марко Банићевић.Њихова идеја је, како открива Жутићева, да сниме неколико кратких филмова у форми спотова у којима играју млади глумци Јоана Кнежевић, Андреа Форца и Александар Јовановић, у простору који нам је уступио Basterdsproductionstudiо.