Симфоније и свети ратници

Синоћ је званично почео 54. београдски фестивал документарног и краткометражног филма, један од најстаријих фестивала у Европи. Популарни кратки метар већ четврту годину за редом има и међународни карактер, што му је значајно поправило имиџ у свету, одразило се на квалитет програма, а београдској публици омогућило да са већом радозналошћу прате фестивалску понуду иза које, чврстим и зналачким потписом стоји уметничка директорка Вера Влајић.

Први фестивалски дан, уобичајено, почео је прво обраћањем челника и дирекције фестивала, чланова селекционе комисије за домаће филмове, представљањем међународног жирија и обиљем информација које ће путем медија стићи до гледалишта, а затим су се већ током раног послеподнева отворила врата дворана Дома синдиката и Културног центра Београда за прве филмове из такмичарског, али и значајног пратећег програма документарних филмова "Сведочења".

Прво сведочанство названо "Memento Mori", гледаоцима је подарио Бранислав Милошевић, монтажер, али и редитељ и продуцент филмова документарног и експерименталног жанра. Овај 80-минутни документарац завршни је део Милошевићеве филмске трилогије "Косово погром без краја", с којом аутор указује, чак прстом упире на то да преостали Срби на Косову и Метохији живе у својеврсној изолацији не само од сопствене земље, матице Србије, већ и од целокупног хуманог света. О погрому, страхотама егзодуса Срба из Сарајева у 12-минутном документарном делу, есенцијално и снажно казује филм "Последњи викенд у Сарајеву" Драгана Елчића, аутора више од 200 документарних и краткометражних филмова, чија су дела на фестивалу кратког метра, годинама у врху и међу награђенима. Треће сведочанство "Студенички крст Светог Симеона", вероучитеља и филмског аутора Хаџи Драгана Поповића, посвећено је животу и делу Стефана Немање, Светог Симеона Мироточивог, родоначелнику српске државности и Светом Сави, родоначелнику српске црквености. Поповићу је пошло за руком да у 42 минута сажме скоро 13 векова једне бурне историје...

Први блок филмова из Међународног такмичарског програма у дворани Културног центра Београда, почео је 30-минутним, дирљивим македонским документарним филмом "Девојка и њена хармоника" младе скопске редитељке Биљане Гарванлиеве, о изузетно талентованој младој музичарки, њеној потрази за својим местом у свету и одрастању у једном потпуно изолованом ћошку Европе. Најснажније дело овог филмског блока без сумње је ипак био документарац "Свети ратници" младе Рускиње Мариане Јаровскаје која већ дуже живи и ради у Америци. Њен филм је много више од приче о животима петорице руских војника који су се борили у многим ратовима после чега су се окренули религији, сваки на свој начин. Ово је и филм о распаду некада моћног СССР-а, о губитку "браће и сестара", другова и другарица и стварању непријатеља (од Авганистана до Чеченије) против којих се сада ваља немилосрдно, а часно борити. Јер у свету ратова и ратника може да постоји само једно правило: пуцај први да не би пуцали у тебе.

Ведрији тонови стигли су до гледалишта захваљујући 26-минутном пољском документарцу "У викендици" Тјерија Паладина, који је настао у продукцији легендарног Анджеја Вајде. Паладино је заправо пошао од једноставног питања – колико човек може да се одмара уколико има аутомобил "фијат 126п", а одговор на питање потражио је у породици глувонемих, тешких фабричких радника, који своје слободно време проводе "рмбајући" у и око нечег што се, уз помоћ мало маште, може назвати кућицом за одмор и рекреацију. Духовито и иронично, како то већ живот може да намести, а Пољаци сниме...

Прве фестивалске вечери, после свечаности отварања почео је први део Домаћег такмичарског програма и то филмом прошлогодишњег добитника Награде за животно дело Владе Петрића. Његов 10-минутни DV есеј у три дигитална става – "Симфонија руку", у целини је посвећен филмском пиониру Славку Воркапићу и његовом концепту о визуелно-звучној филмској амалгамацији. Пошавши од става да је дигитални медиј као створен за овакву врсту визуелно-звучног изражавања, Петрић је понудио интригантан визуелни материјал, саткан од фрагмената слика италијанских ренесансних мајстора (на музику Џона Перцела), српских средњовековних фресака (на музику Стевана Ст. Мокрањца) и савремене фотографије (на музику Чарлса Мингаса). "Симфонија руку" је уједно и део пројекта, интимног DV есеја "Зид успомена" на којем Влада Петрић ради већ дуже времена. Неуморан и расположен, чак и после 55 година непрекидног дружења са филмом!