Simfonije i sveti ratnici

Sinoć je zvanično počeo 54. beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, jedan od najstarijih festivala u Evropi. Popularni kratki metar već četvrtu godinu za redom ima i međunarodni karakter, što mu je značajno popravilo imidž u svetu, odrazilo se na kvalitet programa, a beogradskoj publici omogućilo da sa većom radoznalošću prate festivalsku ponudu iza koje, čvrstim i znalačkim potpisom stoji umetnička direktorka Vera Vlajić.

Prvi festivalski dan, uobičajeno, počeo je prvo obraćanjem čelnika i direkcije festivala, članova selekcione komisije za domaće filmove, predstavljanjem međunarodnog žirija i obiljem informacija koje će putem medija stići do gledališta, a zatim su se već tokom ranog poslepodneva otvorila vrata dvorana Doma sindikata i Kulturnog centra Beograda za prve filmove iz takmičarskog, ali i značajnog pratećeg programa dokumentarnih filmova "Svedočenja".

Prvo svedočanstvo nazvano "Memento Mori", gledaocima je podario Branislav Milošević, montažer, ali i reditelj i producent filmova dokumentarnog i eksperimentalnog žanra. Ovaj 80-minutni dokumentarac završni je deo Miloševićeve filmske trilogije "Kosovo pogrom bez kraja", s kojom autor ukazuje, čak prstom upire na to da preostali Srbi na Kosovu i Metohiji žive u svojevrsnoj izolaciji ne samo od sopstvene zemlje, matice Srbije, već i od celokupnog humanog sveta. O pogromu, strahotama egzodusa Srba iz Sarajeva u 12-minutnom dokumentarnom delu, esencijalno i snažno kazuje film "Poslednji vikend u Sarajevu" Dragana Elčića, autora više od 200 dokumentarnih i kratkometražnih filmova, čija su dela na festivalu kratkog metra, godinama u vrhu i među nagrađenima. Treće svedočanstvo "Studenički krst Svetog Simeona", veroučitelja i filmskog autora Hadži Dragana Popovića, posvećeno je životu i delu Stefana Nemanje, Svetog Simeona Mirotočivog, rodonačelniku srpske državnosti i Svetom Savi, rodonačelniku srpske crkvenosti. Popoviću je pošlo za rukom da u 42 minuta sažme skoro 13 vekova jedne burne istorije...

Prvi blok filmova iz Međunarodnog takmičarskog programa u dvorani Kulturnog centra Beograda, počeo je 30-minutnim, dirljivim makedonskim dokumentarnim filmom "Devojka i njena harmonika" mlade skopske rediteljke Biljane Garvanlieve, o izuzetno talentovanoj mladoj muzičarki, njenoj potrazi za svojim mestom u svetu i odrastanju u jednom potpuno izolovanom ćošku Evrope. Najsnažnije delo ovog filmskog bloka bez sumnje je ipak bio dokumentarac "Sveti ratnici" mlade Ruskinje Mariane Jarovskaje koja već duže živi i radi u Americi. Njen film je mnogo više od priče o životima petorice ruskih vojnika koji su se borili u mnogim ratovima posle čega su se okrenuli religiji, svaki na svoj način. Ovo je i film o raspadu nekada moćnog SSSR-a, o gubitku "braće i sestara", drugova i drugarica i stvaranju neprijatelja (od Avganistana do Čečenije) protiv kojih se sada valja nemilosrdno, a časno boriti. Jer u svetu ratova i ratnika može da postoji samo jedno pravilo: pucaj prvi da ne bi pucali u tebe.

Vedriji tonovi stigli su do gledališta zahvaljujući 26-minutnom poljskom dokumentarcu "U vikendici" Tjerija Paladina, koji je nastao u produkciji legendarnog Andžeja Vajde. Paladino je zapravo pošao od jednostavnog pitanja – koliko čovek može da se odmara ukoliko ima automobil "fijat 126p", a odgovor na pitanje potražio je u porodici gluvonemih, teških fabričkih radnika, koji svoje slobodno vreme provode "rmbajući" u i oko nečeg što se, uz pomoć malo mašte, može nazvati kućicom za odmor i rekreaciju. Duhovito i ironično, kako to već život može da namesti, a Poljaci snime...

Prve festivalske večeri, posle svečanosti otvaranja počeo je prvi deo Domaćeg takmičarskog programa i to filmom prošlogodišnjeg dobitnika Nagrade za životno delo Vlade Petrića. Njegov 10-minutni DV esej u tri digitalna stava – "Simfonija ruku", u celini je posvećen filmskom pioniru Slavku Vorkapiću i njegovom konceptu o vizuelno-zvučnoj filmskoj amalgamaciji. Pošavši od stava da je digitalni medij kao stvoren za ovakvu vrstu vizuelno-zvučnog izražavanja, Petrić je ponudio intrigantan vizuelni materijal, satkan od fragmenata slika italijanskih renesansnih majstora (na muziku Džona Percela), srpskih srednjovekovnih fresaka (na muziku Stevana St. Mokranjca) i savremene fotografije (na muziku Čarlsa Mingasa). "Simfonija ruku" je ujedno i deo projekta, intimnog DV eseja "Zid uspomena" na kojem Vlada Petrić radi već duže vremena. Neumoran i raspoložen, čak i posle 55 godina neprekidnog druženja sa filmom!