Од Моравије до Буковског

Рим – Није први пут да пројекцију филма редитеља Паола Франкија (Бергамо, 1969), италијански филмски новинари прате бучним повицима негодовања и непристојним добацивањем, а да се све, пошто Франки освоји какву награду на међународном фестивалу, заврши повицима одобравања и тапшањем по рамену.

Тако се догодило и на управо завршеном 7. Рим фестивалу, на којем је према одлуци жирија којем је председавао амерички редитељ Џеф Николс, Паолу Франкију за филм „И они позивају лето” припала награда за најбољу режију, а глумици Изабели Ферари (партнерки Жан-Марк Бару који игра главну ролу) награда за најбољу женску улогу.

Негативан однос према овом независном аутору који је далеко од италијанског „мејнстрима” и индустрије спектакла, почео је још после његовог дебија са филмом „Гледалац” 2004. године, који је награђен на првом Трибека фестивалу и био номинован за националне филмске „оскаре” – награде Донатело. Памти се још наступ Франкија на Венецијанском фестивалу 2007. године са филмом „Пали хероји”, када је редитељ због неукусних коментара италијанске филмске новинаре назвао незналицама и празноглавцима, опчињеним само спектаклом и телевизијским садржајима. Почетно негативни, а после освојене награде екстремно еуфорични, однос према овом аутору „гајио” се и у Риму поводом филма о необичној, неконзумираној љубави између четрдесетогодишњака – Дина (Бар) и Ане (Изабела Ферари), у којем се редитељ не либи експлицитних сцена секса главног, ментално опсесивног јунака, у свету проститутки и свингер-барова.

Где сте пронашли идеју за овај филм, из личног живота и искуства, било је питање којим је започет Франкијев разговор за „Политику”.

– Наравно да не из личног искуства већ из искустава психијатара који су о томе писали у стручним часописима и магазинима чији су ме случајеви потакли да напишем ову причу, која ипак није толико патолошка каквих случајева има у стварном животу – одговара Франки додајући да у његовој филмској причи има и рефлексија на новеле Алберта Моравије, нарочито на роман „Ја и он”.

На констатацију да се у његовом филму поред утицаја Моравије може препознати и глас Буковског, Франки одговара потврдно и додаје:

– Пре свега имао сам у виду филм Марка Ферерија, који је према краткој причи Буковског снимио филм „Приче о обичном лудилу” у којем је лик писца тумачио Бен Газара. Тај филм је имао веома софистицирани, али и буквалан дијалог који је био инспиративан и за конверзацију коју лик Дина у мом филму води са проститутком.

Да ли се крајње неуобичајен однос Дина и Ане може објаснити као љубав, питам редитеља, а он појашњава зашто је овде реч о такозваној неконзумираној љубави.

– Дино воли Ану, он идеализује своју жену, али се страшно боји да је не изгуби и да је не разочара, што га паралише да води љубав са њом и нагони на „пражњење” сексуалности свугде ван заједничког дома. Загонетка овог човека је његова заробљеност у ономе што је Сартр називао стањем „несрећне свести”.

Паоло Франки још каже да је у његовом филму главни стожер опсесивност и компоненте опсесивног и ирационалног понашања главног јунака. „Понављање истих реченица, истих речи, често је код опсесивних особа, баш као и понављање истих гестова или кретњи. Понављање истих сцена, речи као назнака менталне опсесије или појачања драме, присутни су и у филмовима француског ’новог таласа’, али и Антонионија”, додаје овај редитељ изражавајући огромну захвалност својим глумцима, Бару и Фераријевој, који су у њега и његову визију имали велико поверење, глумачки се препуштајући овом „шкакљивом” филму безрезервно и до краја...

----------------------------------------------

„Златни Марко Аурелије” за Ларија Кларка

Главну фестивалску награду у Риму – „Златног Марка Аурелија” за најбољи филм, освојио је „Девојка из Марфе” („Marfa Girl”), „перјанице” америчког независног филма, контроверзног и провокативног редитеља Ларија Кларка (на фотографији), у чијим су филмовима, па и у овом новом, централне личности припадници деликвентске америчке омладине.

Осим Кларка, Франкија и Фераријеве, награде у Риму освојили су још и: Клаудио Ђованези (специјална награда за филм „Али има плаве очи”), Жереми Елкаим (главна мушка улога у филму „Рука у руци”), Марилин Фонтен (најбоља дебитантска улога у филму „Твоје дете”), Ноа Хапстер и М. Фицерман-Блу (најбољи сценарио филма „Мотелски живот” браће Полски)...