Искористити Меронову пресуду

Можда је Теодор Мерон „убивши” Хашки суд својом гротескном пресудом учинио велику услугу Србији.

Таква срамна пресуда може да постане камен-темељац за зидање нове слике југословенских ратова из последње деценије прошлог века и за промену „идентитета” који су о Србима, Хрватима, Муслиманима, Албанцима... створиле политичке елите и медији пре свега најмоћнијих западних земаља.

Мерон је Суд у Хагу претворио у победнички суд и његову правду у победничку правду. Тако се у Нирнбергу судило Немцима за напад на Пољску, али није и Русима за исти тај напад. Судило се Немцима за многе злочине, али није Американцима за Хирошиму и Нагасаки, није за сравњивање Дрездена са земљом.

За рат Срба и Хрвата Суд у Хагу је осудио само Србе и ни једног јединог Хрвата.

Две основне алатке у раду суда биле су „заједнички злочиначки подухват” и „командна одговорност”. Суд у Хагу је имао и превише доказа да „Олуја” јесте „заједнички злочиначки подухват” и да недвосмислено закључи ко је командовао целом операцијом. Довољно чак и без „топничких дневника” које Хрватска није доставила Хагу захваљујући својим савезницима који су је спасили од те обавезе.  

Политичка и интелектуална елита Србије сада треба да засуче рукаве и да престане да кука. И треба добро да запамти прву лекцију: не прихвата се рат против целог света без савезника, јер се такав рат обавезно губи, а после тога ће вас још победничка правда претворити у јединог или највећег кривца.

Следећи корак је организовање расправе о Мероновој пресуди. У њој треба да учествују најбољи и највећи правни стручњаци познати и признати у свету. Нека те расправе буду у Берлину, Вашингтону, Паризу, Токију, Риму... У тој расправи Србија може само да добије, то показује и однос у Хашком суду: петорици судија је јасно да је „Олуја” злочин, тројица су рекли другачије, а шта стварно мисле знају само они.

Србија треба да покрене и озбиљну дебату о учинку Хашког суда и по светским престоницама и у Уједињеним нацијама. Такву полемику покреће и „Политика” објављивањем Мероновог текста, чије ставове уопште не дели, као повод за озбиљну расправу о учинцима Суда у Хагу.

Србија мора да се припреми за суђења поводом узајамних оптужби за геноцид које су једна против друге поднеле она и Хрватска. Та припрема подразумева да Србија мора да пронађе „топничке дневнике”, али и да обави озбиљно лобирање судија Међународног суда правде, као што је Хрватска лобирала за ослобађајућу пресуду за „Олују”.

За све ово Србија мора да плати озбиљне лобистичке и маркетиншке фирме. Да је то радила раније, много боље би прошла.

Наравно, да ово не значи да Србија треба да почне да негира злочине тамо где их је било нити да њихове починиоце претвара у хероје.

И нека прогласи 5. август Даном сећања на све своје жртве из ратова из деведесетих година и нека се њихова имена изговарају тога дана у поменима уз присуство челника државе.