Суд који је обесмислио правду

Свеопште је огорчење јавности у Србији и свеопште одушевљење јавности у Хрватској изазвала одлука о поништењу кривице хрватских генерала за етнички прогон Срба из Хрватске. Писац ових редака се не сећа да је јавност у Србији била јединственија још од бомбардовања 1999. Све политичке странке и све јавне личности које су се поводом пресуде огласиле су је осудиле. У разговорима са пријатељима и познаницима осећање понижености и увређености преовладава.

Док у Србији, на пример, историчарка Дубравка Стојановић, једна од најтемељнијих и најозбиљнијих критичарки српског национализма, каже да „пресуда генералима показује неозбиљност Хашког трибунала који је након такве одлуке изгубио сваку могућност да буде средство помирења у региону”; дотле у Хрватској историчар Твртко Јаковина, познат као интелектуалац „осумњичен за југоносталгију”, констатује: „Пресуда је с Хрватске макнула големи терет ’удруженог злочиначког подухвата’. Одлука ће имати велики утицај на историју међународног права јер је трибунал био тело УН и нису га креирали победници у рату, већ је тамо требало судити хладно. Хрватска ће за пола године далеко лакше заузети место у ЕУ. (...) Можда споро, али позитивна последица пресуде је голема. Коначно нешто добро”.

Дакако, не изненађује ни то што немачки антијугословенски и антисрпски конзервативни лист крупног капитала „Франкфуртер алгемајне цајтунг” у потпуности дели мишљење хрватског историчара, као ни то да историчар с одобравањем наводи бившег министра спољних послова Немачке Клауса Кинкела који је својевремено лепо саветовао Фрању Туђмана, али то овај није добро схватио.

Насупрот колеги Јаковини, мени се чини да су победници, ипак, створили суд у Хагу, јер у рату против Србије и Срба, Хрватска је била тек један од извршилаца. Налогодавци су седели у Вашингтону и Берлину. Против Србије су ове две силе, уз садејство сателита, деведесетих година прошлог века испробали све, од привредно-политичко-културних санкција до бомбардовања. Копнене интервенције није било због тога што су копнене снаге представљале оружане снаге Хрватске, Федерације БиХ (ову федерацију су од дотадашњих непријатеља – Бошњака и Хрвата – створиле САД како би омогућиле антисрпску офанзиву), муџахедини, и албанска ОВК. Отуд не чуди што је Хашки трибунал основан на иницијативу САД. Он је био и остао политичко-правно средство САД у послератном уређивању простора бивше Југославије.

Стога је тешко у данашњем свету и у данашњој Европи Србин бити. Према њима је дозвољено све оно што према другима није: масовни етнички прогон се прашта онима који су га осмислили и организовали његово извршење, а за зверска убијања нема казни извршиоцима. Тиме је увређена свака жртва и понижена читава нација. Хашки трибунал је ослободио одговорности Насера Орића за злочине у околини Сребренице, иако се он хвалио америчким и канадским новинарима приказујући им грозоморне снимке сопствених злочина. Рамуш Харадинај је ослобођен (тренутно је опет у Хагу и очекује се његово поновно пуштање на слободу) упркос чињеници да је, док је трајало суђење, убијено девет од 12 сведока. Дакле, ослобађање хрватских генерала је само последње у низу. Туђманове речи на састанку са „војним стожером”, а уз присуство амбасадора САД у Хрватској Питера Гелбрајта, одржаном 31. јула 1995. на Брионима, да „треба нанети такве ударце да Срби практично нестану” нису узете у обзир, иако су их генерали дословце поштовали. Изгледа да се Срби данас сматрају мање вредним грађанима Европе, па се вероватно може очекивати и пад броја присталица уласка Србије у ЕУ.

Па, ипак, Србија не сме остати ван ЕУ док су њени суседи са севера, истока и запада у њој. То би била самоубилачка стратегија, јер нико јој не би могао помоћи, ако би дошло до непријатељства НАТО или ЕУ према њој. Треба све учинити да Србија буде привредно и културно јача но што је данас, иако је тешко очекивати да то изведе олигархија Србије.

Ипак, у овој пресуди има и зрнце позитивног. Ако је досад, можда, било могуће бранити праксу Хашког трибунала, то одсад извесно није случај. Он је показао толику антисрпску пристрасност да је њоме потпуно обесмислио идеје правде и помирења због којих је тобоже основан. Ако је међународно право сасвим обесмишљено, онда ће озбиљна наука, бар, у будућности довести у питање постојећу идеолошку хегемонију у објашњавању разарања Југославије. Но, Србија грешке из прошлости не сме поновити, и не сме водити авантуристичку политику без чврстог ослонца на неку силу која је довољно моћна и животно заинтересована да јој помогне, јер ће тако обезбедити своје интересе. Такве силе тренутно нема на видику.

Јово Бакић

доцент на Филозофском факултету БУ