Повратак главног шерифа

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Покушај Барака Обаме да одабиром Азије за своју прву послеизборну посету иностранству премести центар америчке спољне политике завршио се неуспехом, пошто је нова ерупција израелско-палестинског сукоба изнудила нови директни амерички ангажман у старом жаришту. Слање Хилари Клинтон на Блиски исток зато је, не само покушај да се криза смири, него и да се тиме очува какав-такав амерички утицај у том делу света.

На непланирани пут из Пном Пена, својим службеним авионом, шефица америчке дипломатије (којој ће ово бити једна од последњих мисија уочи повлачења, до краја јануара) кренула је после Обаминих ноћних телефонских консултација са регионалним лидерима који могу да утичу на ратоборни Хамас: Египта и Турске. Према најави, Клинтонова је јуче прву станицу требало да има у Јерусалиму да би тамо разговарала са израелским премијером Бенјамином Нетанијахуом, да би потом отишла у Рамалу на сусрет са палестинским политичарима (али не и представницима Хамаса, који су за САД терористичка организација), а затим у Каиру са председником Египта Мухамедом Мурсијем.

Циљ новог ангажмана САД јесте „деескалација насиља”. Обама је очигледно закључио да од телефонске дипломатије нема вајде и да је време за разговоре „лицем у лице”. Претпоставља се такође да је нешто испословано унапред, јер би повратак Клинтонове празних шака био политички веома скуп за америчког председника, чија ће спољнополитичка искушења у другом мандату по свему судећи бити већа од оних у првом.

Америчко полазиште да је „ескалација војног сукоба у ничијем интересу” оптерећено је међутим једностраном подршком Израелу и његовом „праву да се брани”. Иако је против уласка израелске војске у Газу, овакав став САД ипак позиционира на линију сукоба са Турском и Египтом, који за право дају Хамасу.

И Египат и Турска сматрају да је Америка једина земља која може довољно да притисне Израел, што значи да ће у Каиру и Анкари, ако се Нетанијаху одлучи да поново окупира Газу, Вашингтон бити виђен као саучесник.

Као и досад међутим, и у новом компликовању израелско-палестинских односа, оно што је најочигледније не мора да буде и оно најважније. Нови заплет наиме јача Хамас наспрам Палестинске управе, којој је на челу председник Махмуд Абас и минира његову акцију да Палестина добије статус државе нечланице Уједињених нација, чему се Израел (уз америчку подршку) жестоко противи.

Обамин проблем је пак како да поврати америчку позицију „главног шерифа”, кључног арбитра у региону, која је нарушена исходом „арапског пролећа”, серије народних протеста које су са власти збациле вишедеценијске америчке пријатеље, Бена Алија у Тунису и Хоснија Мубарака у Египту.

Њихови наследници су мање спремни да беспоговорно слушају Вашингтон и вољнији да уваже захтеве палестинске сабраће.

На ширем плану, улог је и мировни процес који би требало да доведе до трајног решења које би подразумевало и државу за Палестинце. САД такође не желе да неки пренагљени потез Египта угрози његов мировни споразум са Израелом из 1979, који је стожер крхке стабилности региона.

Према проценама овдашњих медија, кључ мисије Хилари Клинтон јесте у Каиру, јер се баш од председника Мухамеда Мурсија очекује да испослује примирје, које би из америчке визуре морало да подразумева престанак ракетирања Израела са територије Газе.