Povratak glavnog šerifa

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Pokušaj Baraka Obame da odabirom Azije za svoju prvu posleizbornu posetu inostranstvu premesti centar američke spoljne politike završio se neuspehom, pošto je nova erupcija izraelsko-palestinskog sukoba iznudila novi direktni američki angažman u starom žarištu. Slanje Hilari Klinton na Bliski istok zato je, ne samo pokušaj da se kriza smiri, nego i da se time očuva kakav-takav američki uticaj u tom delu sveta.

Na neplanirani put iz Pnom Pena, svojim službenim avionom, šefica američke diplomatije (kojoj će ovo biti jedna od poslednjih misija uoči povlačenja, do kraja januara) krenula je posle Obaminih noćnih telefonskih konsultacija sa regionalnim liderima koji mogu da utiču na ratoborni Hamas: Egipta i Turske. Prema najavi, Klintonova je juče prvu stanicu trebalo da ima u Jerusalimu da bi tamo razgovarala sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanijahuom, da bi potom otišla u Ramalu na susret sa palestinskim političarima (ali ne i predstavnicima Hamasa, koji su za SAD teroristička organizacija), a zatim u Kairu sa predsednikom Egipta Muhamedom Mursijem.

Cilj novog angažmana SAD jeste „deeskalacija nasilja”. Obama je očigledno zaključio da od telefonske diplomatije nema vajde i da je vreme za razgovore „licem u lice”. Pretpostavlja se takođe da je nešto isposlovano unapred, jer bi povratak Klintonove praznih šaka bio politički veoma skup za američkog predsednika, čija će spoljnopolitička iskušenja u drugom mandatu po svemu sudeći biti veća od onih u prvom.

Američko polazište da je „eskalacija vojnog sukoba u ničijem interesu” opterećeno je međutim jednostranom podrškom Izraelu i njegovom „pravu da se brani”. Iako je protiv ulaska izraelske vojske u Gazu, ovakav stav SAD ipak pozicionira na liniju sukoba sa Turskom i Egiptom, koji za pravo daju Hamasu.

I Egipat i Turska smatraju da je Amerika jedina zemlja koja može dovoljno da pritisne Izrael, što znači da će u Kairu i Ankari, ako se Netanijahu odluči da ponovo okupira Gazu, Vašington biti viđen kao saučesnik.

Kao i dosad međutim, i u novom komplikovanju izraelsko-palestinskih odnosa, ono što je najočiglednije ne mora da bude i ono najvažnije. Novi zaplet naime jača Hamas naspram Palestinske uprave, kojoj je na čelu predsednik Mahmud Abas i minira njegovu akciju da Palestina dobije status države nečlanice Ujedinjenih nacija, čemu se Izrael (uz američku podršku) žestoko protivi.

Obamin problem je pak kako da povrati američku poziciju „glavnog šerifa”, ključnog arbitra u regionu, koja je narušena ishodom „arapskog proleća”, serije narodnih protesta koje su sa vlasti zbacile višedecenijske američke prijatelje, Bena Alija u Tunisu i Hosnija Mubaraka u Egiptu.

Njihovi naslednici su manje spremni da bespogovorno slušaju Vašington i voljniji da uvaže zahteve palestinske sabraće.

Na širem planu, ulog je i mirovni proces koji bi trebalo da dovede do trajnog rešenja koje bi podrazumevalo i državu za Palestince. SAD takođe ne žele da neki prenagljeni potez Egipta ugrozi njegov mirovni sporazum sa Izraelom iz 1979, koji je stožer krhke stabilnosti regiona.

Prema procenama ovdašnjih medija, ključ misije Hilari Klinton jeste u Kairu, jer se baš od predsednika Muhameda Mursija očekuje da isposluje primirje, koje bi iz američke vizure moralo da podrazumeva prestanak raketiranja Izraela sa teritorije Gaze.