Осовина за смртну казну

Пре нешто више од једне деценије, тадашњи амерички председник Џорџ Буш означио је Ирак, Иран и Северну Кореју за „осовину зла” која прети миру у свету. У међувремену, војна коалиција предвођена САД срушила је с власти Садама Хусеина и Ирак је, за разлику од Ирана и Северне Кореје, постао земља која сарађује са Американцима.

Осим тога, доласком Барака Обаме у Белу кућу из Вашингтона се више не чују квалификације да је нека земља део „осовине зла”.

Међутим, некадашње чланице „осовине зла” и Сједињене Америчке Државе заправо годинама чине једну другу „осовину” – осовину бранилаца смртне казне. Оно што повезује САД повезује, не само са Ираком, Ираном и Северном Корејом, већ и са Сиријом и Белорусијом, јесте одупирање укидању убиства као инструмента за кажњавање починилаца најтежих злочина.

Ова неславна чињеница још једном је потврђена протеклих дана у току гласања у Генералној скупштини Уједињених нација о необавезујућој резолуцији којом се позивају земље да „успоставе мораторијум на извршење егзекуција, с циљем да укину смртну казну”.

Премда је ове године рекордних 110 земаља подржало резолуцију, 36 земаља је било уздржано док су међу 39 земаља противница резолуције били САД, Јапан, Кина, Иран, Индија, Либија, Кувајт, Пакистан, Северна Кореја, Сирија, Зимбабве, ...

За разлику од целе Европе, где се изузев Белорусије више не извршавају смртне казне а цео континент иде ка законском укидању ове врсте казне, САД су последњих година међу пет држава у којима се највише извршавају погубљења.

Земља, која настоји да пропагира демократију и поштовање људских права, сврстане је међу земље које се на Западу не сврставају у шампионе поштовања људских права. Тако је у 2011. години највише погубљења извршено у Кини (више од хиљаду), Ирану (360), Саудијској Арабији (82), Ираку (68), САД (43), Јемену (41) и Северној Кореји (30).

Овај морално-вредноносни апсурд Американаца доводи до тога да је „Техран тајмс” с поносом објавио наслов „САД на страни Ирана у гласању у ЕУ о смртној казни”, који сигурно није договарао америчким званичницима, узимајући  у обзир дипломатску тензију око спорног иранског нуклеарног програма.

Седамнаест америчких савезних држава укључујући Дистрикт Вашингтон забранили су смртну казну, али 33 америчких држава и даље извршава погубљења. Још од 1976. Оклахома међу њима предводи као савезна држава која извршава највише смртних казни по глави становника, док Тексас и Вирџинија бележе највећи број погубљених.

Поборници смртне казне рећи да је то „најприкладнија” казна за починиоце најмонструознијих злочина, чиме се наводно одвраћају и евентуално будући злочинци. Међутим, статистика не говори у прилог њиховом аргументу, будући да је стопа убистава пет пута већа у САД где се примењује смртна казна него у западној Европи где она није извршена више од 15 година.

Дакле, евидентно је да смртна казна не спречава лудаке разних фела да учине монструозне злочине, стога се може сматрати за јефтини популизам недавно чуђење турског премијера Тајипа Ердогана тиме да Андрес Брејвик који је прошле године у Норвешкој убио 77 људи осуђен на 21 годину те да постоје добри разлози за опстанак смртне казне чим је примењују у САД, Јапану и Кини.

Иако је Турска још 2002. укинула смртну казну у пакету реформи ради европских интеграција, Ердоганово позивање на САД је само покушај да се оправда затезање односа са курдском мањином и својеврсна реакција на све чешће терористичке акције чланова Курдистанске радничке партије.

Угледање на САД није изговор ни за Пакистан у чијим затворима, према речима званичника, има око 8.000 осуђеника који ишчекују извршење смртне казне.

Једноставно, демократије као што су САД, Јапан и Индија и даље примењују нешто што евидентно није цивилизацијска вредност савременог света. Амерички критичари истичу да амерички правосудни систем то и прескупо кошта.

Калифорнија, која недавно није успела да изгласа забрану смртне казне, од 1976. године извршила је 13 погубљења и то ју је коштало невероватних 4 милијарде долара, односно око 307 милиона долара по погубљеном осуђенику.

Није за занемарити у Америци и расно питање тако да бивши амерички председник Џими Картер истиче да Американци црне боје коже имају шест пута више шанси да буду осуђени на смртну казну од белаца. Расни стереотипи се тичу и самих случајева у којима се изриче смртна казна тако да су у 77 одсто случајева са смртном казном жртве били белци.

Без обзира на финансијску неисплативост, социолошку неефикасност и чињенице да је смртна казна заправо реликт варварских времена, она се у демократским системима као што су САД, Јапан и Индија и у исту вредносну осовину спаја наизглед неспојиве земље.