Згаснула зелена звезда есперанта

Поштоваоци јединог језика на свету иза којег не стоји ниједна држава нити етничка група – есперанта, ове године обележавају век и четврт постојања. Међу градовима у којима је прослављен јубилеј био је и Београд. Осим пригодних свечарских скупова, објављене су и четири књиге написане на есперанту – „Светац у мозаику”, Сенке Томић, „Добродошли у Србију” Бојане Алфиревић, „Негде о нечему” Терезе Каписте и „Зрела размишљања” Димитрија Јаничића.

– Осим тога, наше друштво „Ново осећање” организује курс у Улици маршала Бирјузова 58, сваког четвртка од 16 до 19 сати. За предавање је на сваком часу задужен неко од 20 предавача, колико их је данас у Србији, а сви имају лиценцу Светског есперантског савеза. Коначно, прогласили смо и Годину Тибора Секеља, једног од наших најпознатијих поклоника универзалног језика који је рођен пре тачно једног века – наглашава Димитрије Јаничић, представник Савеза есперантиста Србије и друштва „Ново осећање”.

Овај књижевник са жаљењем признаје да је интересовање за есперанто данас далеко мање него у време СФРЈ. На курсу у Београду свега је двоје млађих од 30 година, а највећи број полазника превалио је шездесету. За разлику од доба када је у престоничким школама постојала факултативна настава есперанта, сада изостаје помоћ државе и локалних самоуправа.

– Није лако наћи ни просторије. Једино нам је у сусрет изашла општина Стари град и дала на располагање некадашње канцеларије месне заједнице у Маршала Бирјузова – каже Јаничић. 

Према проценама упућених, језик који је 1887. утемељио пољски лекар из Бјалистока Лудвиг Лазар Заменхоф, есперанто данас у Србији течно говори, чита и пише стотинак људи, док око хиљаду разуме основне речи и сентенце. Како би реафирмисали овај универзални језик, његови домаћи поборници су у новембру прошле године у Коларчевој задужбини организовали серију предавања.

Јаничић каже да верује у светлију будућност есперанта, јер се тај језик учи релативно лако – за три месеца могуће је савладати основе, а за годину дана редовног рада и потпуно га усвојити.

– Есперанто се данас највише говори у Кини и Јапану. Процена је да га у свету око 3.000 људи сматра матерњим, јер су им родитељи са различитих континената, па у кући користе овај универзални језик – закључује Јаничић.

----------------------------------------------------

Тито га је течно говорио

У Загребу је 1953. одржан Светски конгрес есперантиста. Приликом састанка са гостима скупа, председнику Титу су понудили преводиоца, али је он ту асистенцију одбио и са званицама течно комуницирао на есперанту.

Интернационални скупови есперантиста одржавали су се и у Београду, била је то у неку руку и претеча покрета несврстаних, а на тај језик превођена су дела Нушића, Домановића, Кочића...

----------------------------------------------------

Латински језик пролетеријата

Реч есперанто дословно значи „онај који се нада”. Описују га као спој романског и германског вокабулара и словенске фонологије. Симбол овог језика је зелена петокрака која представља наду на пет континената. Међу најпознатији цитатима који се повезују са Заменхофовим изумом јесте Лењинов закључак да је „есперанто латински језик пролетеријата”.