Песникиње су пасторке књижевности

„Мушкарци се све више осећају пораженим боговима, а жене све мање „кастрираним мушкарцима” (условно речено, јер мало ко више уопште верује у ову Фројдову дијагнозу), говорећи, наравно, на симболичком плану. То је нужно довело до тектонског поремећаја у њиховим односима. Но, свака револуција, рачуна и са жртвама”.

Ово је део промишљања песникиње Радмиле Лазић у књизи есеја „Мислити себе” коју је објавила Књижевна општина Вршац, у библиотеци „Несаница”.

О књизи, која је представљена у Вуковој задужбини, говорили су Драшко Ређеп и списатељица. Мото књиге је Овидијева мисао из „Метаморфоза”: „Усмери свој ум ка непознатим вештинама”.

Промишљање Радмиле Лазић на тему песме, вечите наше двојнице, истиче Ређеп, имају ореол непредвидљивости. За нашу познату песникињу, безмало сваки њен сабрат, било предак, било савременик, има неспокој унутрашњег апатрида, никоме знан, никад наслеђен. У великом отклону од патетике и колективних заноса, ова књига ненатруњених успомена и непосредних дневничких исказа, узима фрагмент као једино поуздано мерило ствари. На најбољем трагу Исидоре Секулић и Душана Матића, и кад хоће, и кад неће, свог јединственог, најчешће, непостојећег палог анђела дозива у исти мах и као свеца, и као јеретика. Овом књигом огледа, добили смо аутентичан одговор на антологијску песму Гордане Тодоровић „Љубавни позив непостојећем”. Као да се на белинама ове жестоке и неопозиве есејистичке прозе може записати вајкадашње двосмислено правдање барокног аутора о томе да је и волети, и не волети, једнако тешко.

У овој необичној књизи, све је необично, па и биографска белешка: „Песникиња, феминисткиња и слободна мислитељка. Ужа специјалност – дописивање живота. Рођена у Југославији. Живела по српским провинцијама, дуж уског колосека југословенских железница, до своје једанаесте године. Задојена козјим млеком и братством и јединством. Одгајена на мајчиној меланхолији и очевом илузионизму, уз кришке хлеба премазаног свињском машћу и алевом паприком. Прва реч јој беше: Не, и тако остаде”.

Уз напомену да су њени филозофски очеви Ниче и Сиоран, а да је на њену поезију много утицао Душан Матић, Радмила Лазић је рекла да је главни јунак њене књиге – мишљење, односно мисао. Књига је настала из њене песничке радионице. Објаснила је и како настаје песма. Стваралачком чину претходи припрема, која се састоји из читања, промишљања, записивања фрагмената, пре него што дође надахнуће. Књига „Мислити себе” је, својеврсно, мишљење о певању.

А како то изгледа када Радмила Лазић промишља о себи и другима: „Песникиње и списатељке, јесу пасторке књижевности. Њихова женска перспектива у књижевности је: да имитирају мушке моделе писања, или да потврђују мушку представу о женском писању. Све остало се кажњава (од оних који имају књижевну моћ: уредника, издавача, критичара, историчара), игнорисањем или вредносним умањењем. Заборављањем и потискивањем”.

Или: „Феминизам је, још увек, анатемисан као анархизам. Па тако, ако се бориш за права жена, аутоматски ће ти пришити да ти, у ствари, мрзиш мушкарце. Мушкарци пишу, јер мисле да је то део њиховог послања на земљи. Жене, пак, пишу да би се спасле разних пошасти, стега, терора, предрасуда итд. Да би се ослободиле”.