Pesnikinje su pastorke književnosti

„Muškarci se sve više osećaju poraženim bogovima, a žene sve manje „kastriranim muškarcima” (uslovno rečeno, jer malo ko više uopšte veruje u ovu Frojdovu dijagnozu), govoreći, naravno, na simboličkom planu. To je nužno dovelo do tektonskog poremećaja u njihovim odnosima. No, svaka revolucija, računa i sa žrtvama”.

Ovo je deo promišljanja pesnikinje Radmile Lazić u knjizi eseja „Misliti sebe” koju je objavila Književna opština Vršac, u biblioteci „Nesanica”.

O knjizi, koja je predstavljena u Vukovoj zadužbini, govorili su Draško Ređep i spisateljica. Moto knjige je Ovidijeva misao iz „Metamorfoza”: „Usmeri svoj um ka nepoznatim veštinama”.

Promišljanje Radmile Lazić na temu pesme, večite naše dvojnice, ističe Ređep, imaju oreol nepredvidljivosti. Za našu poznatu pesnikinju, bezmalo svaki njen sabrat, bilo predak, bilo savremenik, ima nespokoj unutrašnjeg apatrida, nikome znan, nikad nasleđen. U velikom otklonu od patetike i kolektivnih zanosa, ova knjiga nenatrunjenih uspomena i neposrednih dnevničkih iskaza, uzima fragment kao jedino pouzdano merilo stvari. Na najboljem tragu Isidore Sekulić i Dušana Matića, i kad hoće, i kad neće, svog jedinstvenog, najčešće, nepostojećeg palog anđela doziva u isti mah i kao sveca, i kao jeretika. Ovom knjigom ogleda, dobili smo autentičan odgovor na antologijsku pesmu Gordane Todorović „Ljubavni poziv nepostojećem”. Kao da se na belinama ove žestoke i neopozive esejističke proze može zapisati vajkadašnje dvosmisleno pravdanje baroknog autora o tome da je i voleti, i ne voleti, jednako teško.

U ovoj neobičnoj knjizi, sve je neobično, pa i biografska beleška: „Pesnikinja, feministkinja i slobodna misliteljka. Uža specijalnost – dopisivanje života. Rođena u Jugoslaviji. Živela po srpskim provincijama, duž uskog koloseka jugoslovenskih železnica, do svoje jedanaeste godine. Zadojena kozjim mlekom i bratstvom i jedinstvom. Odgajena na majčinoj melanholiji i očevom iluzionizmu, uz kriške hleba premazanog svinjskom mašću i alevom paprikom. Prva reč joj beše: Ne, i tako ostade”.

Uz napomenu da su njeni filozofski očevi Niče i Sioran, a da je na njenu poeziju mnogo uticao Dušan Matić, Radmila Lazić je rekla da je glavni junak njene knjige – mišljenje, odnosno misao. Knjiga je nastala iz njene pesničke radionice. Objasnila je i kako nastaje pesma. Stvaralačkom činu prethodi priprema, koja se sastoji iz čitanja, promišljanja, zapisivanja fragmenata, pre nego što dođe nadahnuće. Knjiga „Misliti sebe” je, svojevrsno, mišljenje o pevanju.

A kako to izgleda kada Radmila Lazić promišlja o sebi i drugima: „Pesnikinje i spisateljke, jesu pastorke književnosti. Njihova ženska perspektiva u književnosti je: da imitiraju muške modele pisanja, ili da potvrđuju mušku predstavu o ženskom pisanju. Sve ostalo se kažnjava (od onih koji imaju književnu moć: urednika, izdavača, kritičara, istoričara), ignorisanjem ili vrednosnim umanjenjem. Zaboravljanjem i potiskivanjem”.

Ili: „Feminizam je, još uvek, anatemisan kao anarhizam. Pa tako, ako se boriš za prava žena, automatski će ti prišiti da ti, u stvari, mrziš muškarce. Muškarci pišu, jer misle da je to deo njihovog poslanja na zemlji. Žene, pak, pišu da bi se spasle raznih pošasti, stega, terora, predrasuda itd. Da bi se oslobodile”.