Чему журба са Косметом?

Такозвана косовска политика нове владе почиње да добија дубоко забрињавајуће облике. Ради се о низу веома нелогичних и нејасних поставки које се одвијају на начин веома опасан по националне интересе. Погледајмо о чему се ради.

Премијер Србије се неколико пута састао са председником привремених институција Космета кога наши органи (укључујући и полицију на чијем је челу управо господин Дачић) и даље потражују за ратне злочине и друга кривична дела. Није ми познато да су те потернице укинуте, па се поставља питање шта је премијер радио са тим човеком (узгред, сетимо се кроз каквог је „топлог зеца“ недавно прошао Тадић због неформалног руковања с Тачијем).

Кажу да је он са њим о нечему разговарао, преговарао или наставио дијалог. Осим питања о легитимности и легалности састанка са таквом особом, поставља се и питање на основу ког документа, платформе, одлуке или закона је премијер преговарао с Тачијем. Да се подсетимо: до пре две године државна политика према Космету је дебатована у скупштини, а затим би се њене одлуке преточиле у платформу на основу које би представници извршне власти наступали у међународној сфери у складу са уставом и легитимним институционалним одлукама. Ову праксу прекинуо је управо бивши председник када је на састанку са госпођом Ештон сам изменио нацрт резолуције коју је скупштина претходно усвојила и такву промењену послао у УН.

Нова власт је нажалост наставила с том праксом измештања косметске политике ван институција. Због крајње контроверзне мере која ступа на снагу 10. децембра нама је хитно потребна скупштинска дебата о Космету. Челници ове државе морали би да објасне посланицима и народу шта се спрема на Космету, као и да своју политику пробају да одбране и легитимишу у највишем народном дому. Јако је опасно за једну државу да се најважније одлуке доносе иза затворених врата, волунтаристичким, ванинституционалним путем.

Осим метода рада, још више забрињава садржина онога што влада прихвата као налоге Брисела. Постаје прилично очигледно да ће се 10. децембра на неколико стратешки важних прелаза успоставити права граница између Космета и остатка Србије. Премијер добро зна да Мердаре и Јариње нису исто. Бивши министар Самарџић је потпуно у праву када тврди да нова власт де факто прихвата нешто измењени Ахтисаријев план који подразумева фактичко признавање независности Косова са одређеним елементима специјалног статуса за четири општине на северу, али уз обавезу да њихово финансирање иде преко Приштине. Марко Јакшић је такође упозорио на то шта им се доле спрема и јавно осудио понашање председника који одбија да прими представнике Срба са Космета.

Занимљиво је међутим да ДСС, упркос томе, не тражи скупштинску расправу нити, као ономад против Борка Стефановића, подноси кривичне пријаве против извођача сличне политике у редовима нове власти.

Јакшић је с правом указао да је нова извршна власт укључујући и председника дубоко разочарала многе своје бираче који су очекивали одустајање од политике „Европа нема алтернативу“. И заиста, треба погледати шта су представници СНС и СПС говорили током кампање. Дачић је нпр. више пута последњих година експлицитно помињао војску и спремност Србије да по сваку цену и свим средствима брани Космет. Данас он међутим говори језиком Чедомира Јовановића чији програм заправо влада и спроводи. То је тврдња да је Косово свакако узето, али да ми морамо свеједно ка ЕУ. Потпредседник Вучић све време говори како ће све увези с Косовом бити болно и како Србија мора да прихвата многе ствари које јој се неће свидети. Све то нема везе с оним што је СНС причао у кампањи. Отуд се уочава радикална промена перцепције и владе и СНС на патриотским сајтовима који су до јуче здушно подржавали СНС у рушењу „жуте власти“.

Коначно, никоме није јасна журба у погледу оваквог „решавања“ косметског проблема. Како је бивши министар Владислав Јовановић лепо приметио, слаба земља која се налази у дефанзиви не жури да решава таква питања већ их оставља замрзнутим, а бави се својим унутрашњим јачањем и чекањем да добије савезнике које сада нема. Влада ради потпуно супротно, тврди како ће баш она сад да реши једном занавек косметски чвор, тражећи неку врсту поделе иако им странци јасно поручују да од тога нема ништа.

Тврди се међутим да је овакво решавање услов за добијање почетка преговора за приступање ЕУ. Па зар је то најважнији циљ и ове земље и ове владе? Ево вам Турске која је почела преговоре још 2005. а сви знају да никад неће постати део ЕУ. Зашто се у време када сви знају да се с Хрватском за дуги период закључава број чланица ЕУ, и кад се од истих тих играча преко Хага добија онакав шамар, ипак наставља са очајничком политиком бацања свега на једну, неважну карту, док бројни отворени проблеми разарају ову државу?