Мање – више

Судећи по збиру гласова које су на каталонским изборима 25. новембра освојиле суверенистичке партије, рекло би се да је могућност отцепљења североисточне шпанске аутономне области у благом успону. Међутим, питање је какви су у постелекторалној пракси истински изгледи за независност ако се најпре има у виду контекст ових ванредних избора. Они су сазвани након неуспешног настојања председника Ђенералитата – каталонске владе – Артура Маса да од шпанског премијера Рахоја издејствује већу пореску аутономију за своју аутономну област. Мас је расписао изборе две године пре но што би на њих дошао ред јер је – како је рекао после пропалих фискалних преговора с Мадридом – „нужно да се у бирачке кутије пресели глас милион и по Каталонаца који су дошли на суверенистичку манифестацију“ 11. септембра ове године у Барселони. Председник Ђенералитата је желео па чак и најављивао већу подршку бирача за референдум о независности, али је његова алијанса десног центра ЦиУ на изборима уместо пређашња 62 места у аутономном парламенту освојила 50. Циник би рекао да би бар тренутно било прикладније да се Мас (на шпанском би његово презиме значило „више“) презива Менос (шп. „мање“).

Питање је и с ким ЦиУ може да формира каталонску владу, коју је до сада алијанса десног центра водила сама. Од партија које су 25. новембра освојиле довољно гласова да би с њом чиниле парламентарну већину, за независност се залаже једино Републиканска левица, која је изборила двоструко више посланика но што их је имала. „Левица неће ући у владу Артура Маса, нећемо правити коалицију с њим, он нам не нуди ништа“, рекао је у понедељак за Ројтерс Алфред Бош, посланик ове партије у шпанском парламенту. Циник би казао да је Артур Мас расписао изборе да би изгубио добар део власти.

„Нећемо правити пакт за даље смањивање улагања у здравство и образовање”, образложио је Алфред Бош и успут подсетио на главне методе економске политике Ђенералитата, односно ЦиУ. И поред изразито рестриктивне економије коју је Артур Мас водио, за његовог мандата незапосленост је достигла 22,6 процената, стопу каква је овде непозната још од 1985. године. Таквим цифрама је током предизборне кампање била обрнуто пропорционална количина дебата о могућим решењима за пад стандарда у Каталонији. Циник би рекао да је Артур Мас, који је суверенистичком реториком можда желео да скрене пажњу са своје лоше економске политике, губитком доброг дела бирача упро најјаче могуће светло на своју лошу економску политику.

На крају се поставља питање како ће Каталонија добити референдум о независности без јасно артикулисане суверенистичке владе. Ионако га не би било баш лако изборити, будући да други члан Устава из 1978. године дефинише Шпанију као „заједничку и недељиву домовину свих Шпанаца“. У ствари би Каталонија најпре морала да избори референдум о референдуму. На њему би, како Мас најављује, питање гласило: „Да ли желите да Каталонија буде нова држава Европске уније?“ Било би прикладно да уместо таквих најава он понуди појашњење главне правне апорије везане за садржај дотичног питања. Наиме, за пријем неке земље у ЕУ неопходна је сагласност свих 27 чланица. При томе је једна од њих, Шпанија, већ најавила да ће ставити вето. Дакле, овде и с правне стране не само независност него и пуноваљано изјашњавање о њој нису баш лако достижни, али би им Мас, апсолутни владар до 25. новембра, био ближе да није сазвао ванредне изборе. Циник би на крају могао закључити и да је председник Ђенералитата то учинио да би питање суверености бар на неко време скинуо с дневног реда.