Држава, мајка или маћеха

Идеју да се ненаплативи кредити из банака изместе и пренесу у неку имагинарну банку или фонд, који би се наводно бавили њиховом наплатом, а потом би се преостали дуг пренео на буџет и грађане Србије, требало би одмах кандидовати за Нобелову награду за економију.

Ко ју је смислио, не зна се тачно, али аутори су без сумње веома блиски домаћим привредницима и тајкунима, који су се обилато задужили код претежно домаћих банака, а сада би да своје и дубиозе банака пренесу на све грађане пошто су профит ставили у своје џепове. Нечувено.

И да би све било чудније о томе се прича, као о могућности у Удружењу банака Србије. Готова ствар, безмало, тврди се у кулоарским разговорима. Само још да неко из коалиције на власти то фино осмисли и ево предлога у скупштини.

А што не би. Ако може на сличан начин да се ради с Развојном банком Војводине, чијој крајње економски сумњивој докапитализацији на пут не може да стане министар финансија, а централна банка се не изјашњава, што не би били аболирани дугови осталих банака, а тиме и дугови свих наших предузетника. Што би војвођански пословни људи били у повлашћеном положају. Зато што имају аутономију и упорног премијера, који хоће своју емисиону банку? Добију паре, потроше их, не морају да их врате, за то никоме не одговарају, све им се опрости, банка „преживи”, а грађани Србије све то плате… И Јово, наново.

Ову колосалну идеју за поништавање привредних дугова банкама ваљало би, међутим, проширити и ненаплативим потраживањима грађана. Зашто не? Потписник ових редова спреман је да упути захтев Уставном суду Србије да размотри сумњу о дискриминацији грађана. Због чега неки неуспели и до грла задужени послодавац има право на опрост свог корпоративног дуга, а грађани не могу да се ратосиљају својих минуса на текућим рачунима или картицама. О кредитима нећемо да расправљамо – то је ваљда нормално. Зајам тамо, кредит овамо. У чему је разлика? Дуг је дуг. Ко сме да дирне у дужничку равноправност?

Корак даље у овој веселој дужничкој причи мора да буде и подржављење целокупног бакарског система. Молим. Због чега ову погодност не би имале и банке у страном власништву и с туђим капиталом? Је ли и то дискриминација? Јесте. Што да се неке немачке или аустријске банке гомбају по свету и у Русији траже стратешке партнере због својих рђавих пословних потеза у Србији и шире? Нема потребе. Мајка Србија је довољно богата и широка да прихвати у своја недра, на рачун њених грађана, са непуних пет хиљада долара БДП-а по становнику, и њихова ненаплатива потраживања.

И да се не испусти још један важан детаљ – да се на исти начин опросте и сва потраживања за струју, порезе, кирије… Сваки дуг.

Јер ако је држава мајка, онда је мајка свима, а ако је маћеха – маћеха је свима. Не може да буде мајка за богате, маћеха за сиротињу.