Гето либералне идеје

Мурал који је група „Салвадор Аљенде” насликала 1977. године на спољном зиду Студентског културног центра односио се на ситуацију у Чилеу, тамошњу војну диктатуру и позивао је народ наше тадашње државе да буде солидаран са народом једне далеке земље.

Даринка Поп Митић на недавно одржаном Бијеналу у Гванђу (Кореја) представила се такође муралом „О солидарности” – реминисценцијом на рад из 1977, који је, како каже, прича о прошлим временима и прича о томе шта јесте или није уметност.

Кустоси Бијенала њен рад тумачили су кроз контекст историје која се збила на подручју СФР Југославије деведесетих година, дајући му карактер уметничке реконструкције његових скривених значења. У разговору вођеном након њеног повратка у Србију Даринка Поп Митић објашњава:

– Оно што је мени у тој ситуацији било занимљиво јесте контекст у коме је мурал настао: неоавангардне концептуалне праксе СКЦ-а седамдесетих година прошлог века. Док су се унутар зидова СКЦ-а одвијале дебате о уметности, њеној природи и положају у друштву на зиду те исте институције формирали су се обриси политике која је на неки начин и омогућила постојање те дебате. То је макар декларативно политика прогреса, једнакости и солидарности. Међутим, за уметнике у СКЦ-у тај аматерски рад на зиду вероватно и није био уметност. Чак и ако је тако, и то није био уметнички чин, онда је засигурно рам који нам употпуњава слику о једном месту уметности. За мене то је био својеврсни гето либерлне идеје, место где дисиденти од главних политичких токова мисле о другачијим уметничким и политичким опцијама у сенци шездесет осме. Сада ми се чини да је мојој генерацији кустоса и уметника тај поглед био ипак нека носталгија и покушај да се једна потпуно дивергентна средина укалупи.

Упитана шта чини њену мотивацију за уметничку праксу којом се бави наша саговорница каже:

– Запис који је пронађен на једном староегипатском храму гласи: „Дошла су последња времена: млади слушају чудну музику, не поштују старије и клањају се чудним боговима.” Овакви неспоразуми са будућношћу су нешто што налазим инспиративним.

Даринка Поп Митић преноси нам и своја искуства из Кореје:

– Тамо се, наравно, негује савремена продукција али величина уметничког тржишта, широка палета најразличитијих институција, сам број радника који опслужују тог слона и све то заједно је заиста импресивно. То су богате продукције, велики пројекти и, у крајњој инстанци, један велики сајам где се одвија размена која покрива цео далекоисточни регион. И поред тога, за мене је највећи шок модернизација без модерности. За разлику од социјалистичке Југославије где је модернизација подразумевала и драстично мењање односа моћи и традиционалних структура – од породице до предузећа – у Јужној Кореји, чини ми се, ти односи моћи остају статични. Све се мења да све остане исто. Што више путујем, један утисак постаје доминантан: да ми срећом и несрећом још увек живимо у Округу. Mислим на насеље хобита из романа „Господар прстенова”.