Три новчића у фонтани Ди Треви

Наше сазнање о свету јесте дијалог, положај човека одређује се у односу са неким другим, а ове древне истине на нови начин открива у свом новом роману „У љусци бадема”, у издању „Евро-Ђунтија”, Душица Милановић, уредник и новинар у нашем листу. Овај роман биће представљен данас, са почетком од 11 часова, у књижари „Академија”, у Кнез Михаиловој улици.

Три Београђанке, интелектуалке, главне су личности ове књиге, које анализирају своје међусобне односе, релације са мушкарцима и децом, и на том путу преиспитивања састају се у Риму, једном од најлепших светских градова, у којем и умор од ходања изгледа друкчије него у остатку света. Како је рекао рецензент овога издања Петар Пијановић, „оне, свака на свој начин, схватају да смисао живота као пута није у стизању на циљ него у самом путовању”.

– Човек је усамљен, рађа се и умире сам, док однос са светом уобличује карактер и склоности. По мом мишљењу, однос међу људима је све. Међутим, осећање усамљености је до те мере присутно да већ имамо и интерпланетарне доказе о људској усамљености. Стога је и наше постојање у свету заправо вечита и велика тајна. Стална је и тежња да се та самоћа превазиђе и да се пронађе уточиште, а ја сам у свом новом роману изабрала љуску бадема као кућицу, као клупко које садржи кончиће саткане од осећања љубави и пријатељства. Те најфиније емоције, нажалост танане и подложне променама и прекидима, везе су које нас држе – каже Душица Милановић.

Рим, као место укрштања три различите животне приче, ауторка објашњава древношћу и осећањем непролазности којим и данас одише овај град. А Рим, сам по себи, довољна је метафора за циљ путовања, по оној старој изреци да „сви путеви воде у Рим”.

Однос жена према сопственој женствености привлачна је тема за сваку списатељицу, па и за Душицу Милановић, која објашњава да је своје три јунакиње, заправо, спојила у једну.

– Свака од њих има свој пут, интелектуалка је, Европљанка, успешна, остварена, лепа. Приближавајући се сопственом идеалу, жена је успут изгубила мушкарца, који више није доминантан и предводник. Како сада преформулисати тај однос полова? Сада је мушкарац најчешће бивши муж. Због продужетка људског века, брак, нажалост, постаје привремен, јер је готово немогуће одржати педесет година заједништва поред свих примамљивости које су човеку доступне. Као последица поремећености мушко-женских односа појављује се блискост и разумевање међу женама. Мислим да су женско пријатељство, као и разумевање, савремена и општа тема, то је и добро и није добро, али је ипак суштина цивилизације однос мушкарца и жене – закључује Душица Милановић.

Јунакиње своје књиге ауторка је изместила из Србије (једна је удата за Немца и живи у Немачкој, проучава Милански едикт и бави се Константином Великим, а друга је позната сликарка у Милану) да би, како каже, показала да и ми живимо као сав остали свет. Остати или отићи, такође су питања на која указује ова прича, приказујући слојевитост унутрашње визуре, као и недостатак саживљености емиграната са искуством оних који остају.

– Потребно је и преиспитати самог себе, али и отићи у једном тренутку. Размишљала сам о важности, вредности и незамењивости свих народа Европе. Гинтер Грас у својим есејима поставља питање шта би било када би нестало седамдесет милиона Немаца, да ли би свет имао исти „укус”. Син моје јунакиње, који је рођен у српско-немачком браку, пита се шта би било када би нестало седам милиона Срба, да ли би Европа или Балкан имали исти „укус”. Наслеђе и однос према Србији, као другој домовини, одређују овог младог јунака. То је и начин одређења према патњама које смо проживели у последњих двадесет година, и које се настављају. Књига почиње реченицом девојке која је рођена 1989. године: „Ја сам вршњакиња наше пропасти”. Ми и даље живимо сиромашно, у недефинисаној ситуацији, а много смо се сви од тога уморили. Мој роман, међутим, оптимистичан је и нема завршетак – сматра наша саговорница, уз напомену:

– Начин да причи пружим могући наставак јесте одраз у камери двоје младих људи који, снимајући, пресликавају свет, стварају од локалног универзално, бришу разлике између нас и Европе. Пријатељство и љубав ће нас одржати, као у метафори о бадемовој љусци, али мислим да не би требало и дословно да останемо у љусци – додаје Душица Милановић.

Остају три пута која се укрштају у Риму, три новчића у фонтани Ди Треви за повратак, и жене које се издижу снагом воље изнад свакодневних немогућности и уобичајеног стања летаргије.