Расипничко славље штедње

Истекао је месец штедње, а да није било праве ни славе ни штедње. Није било догађаја, ни подсећања медија, на уздржавање од потрошње добара и услуга. Обратно, то се подударило с предлогом буџета за идућу годину, којим ће се давање држави увећати на читавих 54 одсто свега што створимо у тој години. А знамо колико се тог узимања нерационално потроши од државне администрације и колики део се врати на погрешне адресе. Све то плаћају они који су успешни, тако што им је све теже да остану такви.

Новембар, месец штедње, прошао је. Банкарском пропагандом се у том периоду, нуђењем повећаних каматних стопа, претходних година успевало из сламарица преселити страни новац у банке. Девизна штедња у банкама је око осам милијарди евра, али је вероватно бар још половина од тог износа и даље „у сламарицама”. У међувремену су и за штедњу у девизама код банака уведена два дестимуланса. Повећана је стопа пореза за 50 одсто (са 10 одсто на 15 одсто), а каматне стопе банака на девизну штедњу су смањене. У динарима је штедња код банака и даље занемарљиво мала, а дестимулише је убрзана инфлација и непредвидив курс динара.

Није разумно да банке штедњу подстичу једном годишње. Банке би требало да негују штедњу поверењем у штедњу на дужи рок. Тада би се чешће давали бар средњорочни зајмови. Краткорочни зајмови за ликвидност подстичу потрошњу, а субвенционисани и инфлацију.

Иако имамо у оптицају неколико пута више евра него динара, главни аргумент против ширег прихватања евра и за домаћа плаћања је што бисмо тада изгубили „емисиону добит”, иако аутономном емисијом динара „добијамо” инфлацију. Штавише, стабилизовање цена вероватно и није могуће у нашем, стварно непризнатом, а већ двовалутном новчаном систему. Ригидна девизна регулатива је прескупа, увећава неупотребљени страни новац, те поклања емисиону добит Европској централној банци, а нама доноси штету. Силне евре нерационално користимо.

Није домаћа девизна штедња настала само уздржавањем од потрошње оних који су нешто наплатили у еврима. Већи део те штедње настаје из прихода у динарима, којима се купују евро-новчанице, ради сигурније штедње у банци. Тада курсне разлике черупају штедише. Ако у банци купе евре, поновнa заменa уштеђеног у динаре коштаће их и седам одсто, што је више од каматне стопе код било које банке за годину дана, чак и да нема још и плаћања пореза. Било би боље за штедише, и за Србију, да се банкама дају на штедњу и динари утврђени у еврима по средњем курсу, и укамаћени као девизе, али то би смањило приходе банака. То не би пријало ни буџету, јер се на „динарска средства” штедње не плаћа порез. Било би праведно и више опорезовати дивиденде и учешће у добити које убиру богатији, него девизне камате пет милиона претежно просечно стојећих грађана, али је утицај првих јачи, а за динаризацију смо само на речима.

У слављу штедње многи су подизали своје евро новчанице из једне банке и носили их у другу где су услови повољнији, јер нема платног промета за то, који би смањио потребну ликвидност у страним новчаницама. Такве исплате евра банке заокружују на најмање новчанице које банке имају. Кусур евра исплаћују у динарима, по курсу неповољнијем од оног у мењачницама.

Славље штедње требалоби користити за пропагирање опште штедње: државе из буџета, за опште добро, предузећа, да будемо конкурентнији и више извозимо, грађана, да лакше остваре своје потребе. Већа уштеда у динарима смањила би његову болест, мање би поклањали емитентима евра и срљали у задуживање у свету. Србија нема штедњу, претерано се задужује, недовољно инвестира, расте незапосленост и траје рецесија. Права штедња би утирала пут заокрету ка преструктурирању, инвестирању, запошљавању и одрживом расту стандарда грађана.

*Консултант за страна улагања