Rasipničko slavlje štednje

Istekao je mesec štednje, a da nije bilo prave ni slave ni štednje. Nije bilo događaja, ni podsećanja medija, na uzdržavanje od potrošnje dobara i usluga. Obratno, to se podudarilo s predlogom budžeta za iduću godinu, kojim će se davanje državi uvećati na čitavih 54 odsto svega što stvorimo u toj godini. A znamo koliko se tog uzimanja neracionalno potroši od državne administracije i koliki deo se vrati na pogrešne adrese. Sve to plaćaju oni koji su uspešni, tako što im je sve teže da ostanu takvi.

Novembar, mesec štednje, prošao je. Bankarskom propagandom se u tom periodu, nuđenjem povećanih kamatnih stopa, prethodnih godina uspevalo iz slamarica preseliti strani novac u banke. Devizna štednja u bankama je oko osam milijardi evra, ali je verovatno bar još polovina od tog iznosa i dalje „u slamaricama”. U međuvremenu su i za štednju u devizama kod banaka uvedena dva destimulansa. Povećana je stopa poreza za 50 odsto (sa 10 odsto na 15 odsto), a kamatne stope banaka na deviznu štednju su smanjene. U dinarima je štednja kod banaka i dalje zanemarljivo mala, a destimuliše je ubrzana inflacija i nepredvidiv kurs dinara.

Nije razumno da banke štednju podstiču jednom godišnje. Banke bi trebalo da neguju štednju poverenjem u štednju na duži rok. Tada bi se češće davali bar srednjoročni zajmovi. Kratkoročni zajmovi za likvidnost podstiču potrošnju, a subvencionisani i inflaciju.

Iako imamo u opticaju nekoliko puta više evra nego dinara, glavni argument protiv šireg prihvatanja evra i za domaća plaćanja je što bismo tada izgubili „emisionu dobit”, iako autonomnom emisijom dinara „dobijamo” inflaciju. Štaviše, stabilizovanje cena verovatno i nije moguće u našem, stvarno nepriznatom, a već dvovalutnom novčanom sistemu. Rigidna devizna regulativa je preskupa, uvećava neupotrebljeni strani novac, te poklanja emisionu dobit Evropskoj centralnoj banci, a nama donosi štetu. Silne evre neracionalno koristimo.

Nije domaća devizna štednja nastala samo uzdržavanjem od potrošnje onih koji su nešto naplatili u evrima. Veći deo te štednje nastaje iz prihoda u dinarima, kojima se kupuju evro-novčanice, radi sigurnije štednje u banci. Tada kursne razlike čerupaju štediše. Ako u banci kupe evre, ponovna zamena ušteđenog u dinare koštaće ih i sedam odsto, što je više od kamatne stope kod bilo koje banke za godinu dana, čak i da nema još i plaćanja poreza. Bilo bi bolje za štediše, i za Srbiju, da se bankama daju na štednju i dinari utvrđeni u evrima po srednjem kursu, i ukamaćeni kao devize, ali to bi smanjilo prihode banaka. To ne bi prijalo ni budžetu, jer se na „dinarska sredstva” štednje ne plaća porez. Bilo bi pravedno i više oporezovati dividende i učešće u dobiti koje ubiru bogatiji, nego devizne kamate pet miliona pretežno prosečno stojećih građana, ali je uticaj prvih jači, a za dinarizaciju smo samo na rečima.

U slavlju štednje mnogi su podizali svoje evro novčanice iz jedne banke i nosili ih u drugu gde su uslovi povoljniji, jer nema platnog prometa za to, koji bi smanjio potrebnu likvidnost u stranim novčanicama. Takve isplate evra banke zaokružuju na najmanje novčanice koje banke imaju. Kusur evra isplaćuju u dinarima, po kursu nepovoljnijem od onog u menjačnicama.

Slavlje štednje trebalobi koristiti za propagiranje opšte štednje: države iz budžeta, za opšte dobro, preduzeća, da budemo konkurentniji i više izvozimo, građana, da lakše ostvare svoje potrebe. Veća ušteda u dinarima smanjila bi njegovu bolest, manje bi poklanjali emitentima evra i srljali u zaduživanje u svetu. Srbija nema štednju, preterano se zadužuje, nedovoljno investira, raste nezaposlenost i traje recesija. Prava štednja bi utirala put zaokretu ka prestrukturiranju, investiranju, zapošljavanju i održivom rastu standarda građana.

*Konsultant za strana ulaganja