Вијадукт преко школе

Савинац – Пао је први снег, али није покрио незадовољство Савинчана због зацртане трасе аутопута. Огорчени су саопштењем „Коридора Србије”, које је дошло као реакција на наш напис у „Политици“ од 30. новембра, да „аутопут неће нарушити туристичке потенцијале“ варошице и да ће „пролазити поред насеља“.

– Како неће кад вијадукт прелази преко школског игралишта и сече варошицу напола. До пре неколико година имали смо три ђака, сад их је петнаесторо. Где ће та деца да се играју кад ће им над главом нон-стоп тутњати возила, а издувни гасови се таложити по школском дворишту? – љут је на саопштење „Коридора” Милиша Николић, председник месне заједнице.

Николић каже да је постојала идеја да аутопут пролази источно од варошице, што би било, како су му рекле геодете, око 1,5 километара краће, а мање би се и кућа рушило, дакле и јефтиније.

Могло је да се трасира и западно, у ком случају би се између насеља и аутопута нашла шума као добар тампон. Али, нечији је интерес био, сматрају Савинчани, да буде овако – скупље и штетније – јер мора да се премешта и корито реке Дичине и измешта постојећи локални пут.

– Знате, извор Савине воде у варошици је истог квалитета као и вода атомске бање у Горњој Трепчи, сличне сталне температуре и минералних вредности. Иста је то „жица“. Због тога је постојао план да се овде гради антистресни центар са базенима, стазама здравља, хотелима, депандансима, пансионима... Какав црни антистресни центар кад ће аутопут непрекидно производити стрес за мештане и госте, ако би их било. А треба издржати буку машина и прашину у наредних четири-пет година, јер не верујем обећањима министра да ће се аутопут изградити за 38 месеци – говори нам мештанин Мићо Петровић.

Чак да их, као што кажу, и заштите од буке, како ће од ауспуха? Нигде у Европи се аутопутеви не граде кроз туристичка места, културно-историјске локалитете и природне лепоте. Читали су Савинчани да млеко европских крава које пасу на удаљености мањој од 500 метара од саобраћајница није за употребу.

Милиша и Мићо нас одводе, пртином у првом снегу, до храста-записа који је, према подацима из монографије села, стар више од 450 година или 260 година старији од савиначке цркве. Мештани Дренове и Шарана, села којима је Савинац заједнички центар, под овим храстом су се Богу молили, организовали литије и весеља, додолама кишу призивали – све док им књаз Милош није цркву саградио. Обим стабла је 8,5 метара; потребно је да се шест људи ухвати за руке да би га обухватили. Баш делује моћно. Авај, и он је на удару аутопута.

– Храст је на имању Рада Маркељића, а процењено је да из њега може да се добије 30 кубика огревног дрвета, што ће власнику бити новчано надокнађено. Ја сам написао монолог храста у којем он прича како је преживео Турке и све буне и ратове, громове и олује, а сада мора да „положи оружје“ пред тестерашима – прича Милиша Николић и вади папир да би нам прочитао своју „монодраму“.

Савинчани признају да су закаснили и да је требало раније да се обрате штампи како би пробудили савест оних који одлучују. Тунел из Брђана према Савинцу се већ прокопава зацртаном трасом. Да ли је, заиста, за све касно?