Култура после нокаута

Међу културним посленицима све су јачи гласови који опомињу да је систем културе у Србији гломазан и тром, наслеђен још из времена социјализма.

Култура је у Србији већ дуго у ванредном стању, а последњи нокаут добила је приликом недавне расподеле буџета када је овом сектору припало 0,62 одсто.

На дебати „Како преко 0,62 одсто – култура, стратегија, предузетништво”, која је пре три дана одржана у Европском центру за културу и дебату „Град”, учесници су говорили о превазиђеном систему наших културних институција, о неписаном правилу да када неко уме да обезбеди новац кажу „он уме да се снађе, зато треба дати новац некоме другом”, о томе да ли је предузетнички дух у култури код нас пожељан или не.

Нада Поповић-Перишић је рекла да „култура мора да буде државна брига”, али проблем је баш у томе што је већ дуго култура најмања државна брига.

Институције које добијају новац за програме од републике и града имају бар психолошку олакшицу у односу на независни сектор културе који се, упркос чињеници да често има и квалитетније програме и боље идеје, највећим делом сналази сам.

На „сналажење” су принуђене и институције на буџету. Позоришта, на пример, изнајмљују сале и холове за друге програме.

Предузетништво у култури је захтев времена. Без обзира на кризу и све нижи постотак буџета, нема места очекивању да ће новац стићи из државне касе. Криза би можда требало и да помогне да се пројекти који не дају резултате скину са дотација.

Доношењем, односно спровођењем одговарајућих закона преобразио би се мастодонтски систем културе у модернији систем. То наравно не значи препуштање културе у целини тржишту нити значи да културне институције треба препустити менаџерима који немају везе с културом.

У Србији је уврежено мишљење да културни сектор нема потенцијала за економски развој. Предузетништво у култури помиње се спорадично и углавном од фондација које добијају помоћ од међународних организација. Код нас су се последњих деценија издвојили појединци који су креирали данас светски препознатљиве манифестације као резултат успешног предузетништва у култури (Београдски фестивал игре, Београдска недеља дизајна, Гитар арт, „Миксер”, фестивал „Крокодил”...). Тај квалитет држава је колико толико препознала. Али мање него неке гломазне свечарске манифестације и приредбе.

Веома је важно да држава предузетништво у култури схвати довољно битним за економски и цивилизацијски развој. Да предузме мере за подстицај предузетништва у култури, али и да увиди економски потенцијал који имају на пример културне и креативне индустрије. A не само, као досад, Егзит и Гуча.

До тада, учићемо од Ивана Тасовца...