Од „јуче увече” до „данас ујутру”

Време је да заштитимо српски језик – од себе самих. Ако нам други доносе политичке пресуде, нико не налаже да нам се ресторани и продавнице зову Downtown, Hotspot или Luka shop и City пасаж, да идемо на ивенте и фешн викове, да немушто преводећи „богатимо“ језик доброизгледајућим (уместо згодним, лепим, присталим) девојкама, најбољим филмовима икада (уместо икада виђеним / снимљеним), догађајима од јуче увече и данас ујутру (уместо синоћ и вечерас), јавним (уместо народним) здрављем и сл. Употреба страних речи прешла је меру. Ранији спорови око тога да ли треба рећи компјутер кад можемо рачунар или хипокризија кад имамо реч лицемерје, официјелан уместо званичан, делују скоро безазлено. Данас у новинама, и не само њима, можемо прочитати готово неразумљиве исказе: „У току је други модул едукације о побољшању смештајних капацитета“ или: „У развоју је експериментални opensourceLinuxkernelmodul који подржава читање са exFAT-a”. А шта тек рећи о иницијативи Српског лекарског друштва да наш најстарији медицински часопис – Српски архив за целокупно лекарство почне да излази само на енглеском језику?

За забрињавајућу неписменост, језичку необразованост и небригу о језику одговорне су, пре свега, друштвене институције. Морали бисмо да имамо више часова српског језика у школама, више школованих лектора у свакој издавачкој кући и сваком информативном гласилу, морао би да се организује систематски рад лингвиста са њима, као и са водитељима на телевизији и радију. Требало би обновити и слање лектора за српски језик на стране универзитете, које је готово обустављено, организовати чешће семинаре за стране слависте, јер – све је то део старања о језику.

Када размишљам о друштвеној бризи за очување правилности и лепоте српског језика, за  неговање културне баштине и традиције уопште, често се и нерадо сетим једног давног и давно објављеног документа са изјавом немачког генерала Лера, који је командовао шестоаприлским бомбардовањем Београда 1941. године. На саслушању, 1945, на питање зашто је бомбардована Народна библиотека када није војни објекат, одговорио је: „Зато што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет вашег народа. Требало је потом да уништимо српску интелигенцију, обезглавимо врх Српске православне цркве, као и калуђере и монахиње српских манастира. Тек кад уништимо библиотеку и њих, Срби се неће имати више око чега окупљати.“

            Требало би да нам ово послужи као поука о важности чувања и неговања нашег културног блага, у које свакако спада и језик.