Od „juče uveče” do „danas ujutru”

Vreme je da zaštitimo srpski jezik – od sebe samih. Ako nam drugi donose političke presude, niko ne nalaže da nam se restorani i prodavnice zovu Downtown, Hotspot ili Luka shop i City pasaž, da idemo na ivente i fešn vikove, da nemušto prevodeći „bogatimo“ jezik dobroizgledajućim (umesto zgodnim, lepim, pristalim) devojkama, najboljim filmovima ikada (umesto ikada viđenim / snimljenim), događajima od juče uveče i danas ujutru (umesto sinoć i večeras), javnim (umesto narodnim) zdravljem i sl. Upotreba stranih reči prešla je meru. Raniji sporovi oko toga da li treba reći kompjuter kad možemo računar ili hipokrizija kad imamo reč licemerje, oficijelan umesto zvaničan, deluju skoro bezazleno. Danas u novinama, i ne samo njima, možemo pročitati gotovo nerazumljive iskaze: „U toku je drugi modul edukacije o poboljšanju smeštajnih kapaciteta“ ili: „U razvoju je eksperimentalni opensourceLinuxkernelmodul koji podržava čitanje sa exFAT-a”. A šta tek reći o inicijativi Srpskog lekarskog društva da naš najstariji medicinski časopis – Srpski arhiv za celokupno lekarstvo počne da izlazi samo na engleskom jeziku?

Za zabrinjavajuću nepismenost, jezičku neobrazovanost i nebrigu o jeziku odgovorne su, pre svega, društvene institucije. Morali bismo da imamo više časova srpskog jezika u školama, više školovanih lektora u svakoj izdavačkoj kući i svakom informativnom glasilu, morao bi da se organizuje sistematski rad lingvista sa njima, kao i sa voditeljima na televiziji i radiju. Trebalo bi obnoviti i slanje lektora za srpski jezik na strane univerzitete, koje je gotovo obustavljeno, organizovati češće seminare za strane slaviste, jer – sve je to deo staranja o jeziku.

Kada razmišljam o društvenoj brizi za očuvanje pravilnosti i lepote srpskog jezika, za  negovanje kulturne baštine i tradicije uopšte, često se i nerado setim jednog davnog i davno objavljenog dokumenta sa izjavom nemačkog generala Lera, koji je komandovao šestoaprilskim bombardovanjem Beograda 1941. godine. Na saslušanju, 1945, na pitanje zašto je bombardovana Narodna biblioteka kada nije vojni objekat, odgovorio je: „Zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet vašeg naroda. Trebalo je potom da uništimo srpsku inteligenciju, obezglavimo vrh Srpske pravoslavne crkve, kao i kaluđere i monahinje srpskih manastira. Tek kad uništimo biblioteku i njih, Srbi se neće imati više oko čega okupljati.“

            Trebalo bi da nam ovo posluži kao pouka o važnosti čuvanja i negovanja našeg kulturnog blaga, u koje svakako spada i jezik.