Марко Ристић убија Прлета

Културни центар Новог Сада, у едицији „Анаграм”, објавио је нови роман Вулета Журића „Српска трилогија”. Журић је рођен у Сарајеву 1969. До сада је објавио шест књига кратких прича и седам романа. За роман „Недеља пацова” (2010) Журић је добио награду „Стеван Сремац”. Аутор је више радио-драма о трагичним судбинама класика српске књижевности. Приче су му превођене на немачки, енглески, грчки, шпански, португалски, пољски, италијански, француски, мађарски и словеначки. Живи у Панчеву.

Мајсторски користећи хумор, иронију и гротеску, аутор је, у роману „Српска трилогија” (са поднасловом Бабилонијада), историју Другог светског рата изврнуо наопачке, а онда дао фантазмагоричну слику српске књижевне сцене у предстојећој, 2013. години.

Ваш најновији роман започињете упозорењем Боре Ћосића да „ако би једног књижевника требало осудити на оно најгоре, имало би му се приписати да се у било којој варијанти те речи – одмори”.

Замислите да је ово записано у Стаљиново или у Хитлерово време, па писца, очас посла, видите у логорској варијанти „одмора”. Ја сам, ипак, имао на уму ова нова, транзициона, списатељско-издавачка законоправила, којима се свако записивање продаје као писање, а од писца се захтева да своју уметност негира свим средствима, не би ли се доказао као прворазредни забављач. Са треће стране, истински писац заиста никада није на одмору. Његова радња је нонстопнија од сваког драгстора.

Наслов књиге „позајмили” сте од Стевана Јаковљевића. Шта ове две књиге спаја, а шта их раздваја?

Спаја их место радње, а раздвајају и време у којем су писане, и време о којима је у њима писано, али пре свега време у којем су читане, или нису читане. Изговорите наглас ово – српска, па признајте како се, макар делић вашег разума, у транзицији, испуњава нелагодом, и страхом да то, ипак, није тај вражији национализам. У таквој ситуацији, можда је, напослетку, најбоље отићи на одмор, или заборавити и Јаковљевића и српско, те се препустити репризним екранизацијама дела његове сестре Мир Јам. Е, да не бих пиљио у „Грех њене мајке”, ја сам овим насловом провоцирао рањене орлове политичке коректности, који, кријући се иза лика и дела Данила Киша, нашој култури наносе штету, једнаку штети коју изазива бесомучно репризирање љубавних јада напирлитаних фрајли између два светска рата (мислим на Први и Други, рат, а не ТВ Дневник).

Прва два дела трилогије штампана су латиницом, а трећи – ћирилицом. Да ли је то једно од могућих решења за српско-хрватска спорења око језика и писма?

Не знам да ту постоје било какви спорови. Знам да против ногометне врсте Хрватске наши богаташи имају наредне године да отпимплају две културно-уметничке приредбе. Они би да по балуну на Максимиру почасно распали извесни генерал, који је током августа 1995. врло пажљиво пуцкетао из топништва, пазећи да случајно не погоди неки трактор или запрегу. Предлажем да на Маракани почасни ударац изведе Миљенко Јерговић. Шалу на страну, али сем српства, и ћирилица му, у земљи Србији 2012, испада грдна провокација. У мом роману, ипак, мој хрватски, писан ћирилицом, јесте тек саставни део целокупног израза, ако не душа, а оно срце, руке и лопата бабилонијаде.

У другом делу, који се одиграва 2013, на местима где су били стадиони – налазе се библиотеке. Мислите ли да ће књижевност постати важнија од фудбала?

Судећи по стању у „Црвеној звезди”, већ јесте. Ипак, оних 3:2, у вечитом дербију даје ми наду да ће поезију и даље сви писати, а да ће фудбал, ипак, играти само они који то знају.

Поред историјских личности, јунаци романа су и личности из литературе, ТВ серија, стрипа, музичког живота. Све је доведено до апсурда?

Не до апсурда, само до света романа. А ту није баш све могуће, као у овим нашим животима. У романима постоје нека правила, неке законитости. У роману, капетан Леши не би мирно посматрао како балисти доводе своје полицајце и царинике на премало километара од Ниша, у коме се спремамо да славимо 1.700 година Миланског едикта, али је питање да ли ћемо се кроз две године сетити, између осталих, 1.300 каплара, Велимира Рајића, Проке Јовкића, Милоша Видаковића, Милутина Бојића и других уморених песника. Али, док смо ове мученике заборавили, јер никада нисмо ни хтели да знамо за њихове животе и дела, Прлета, Тихог, Прсана, Димњачара, те Вујковића Ивана Бекјарева и Калабића Зорана Ранкића – нисмо. Нисмо, дакле, морали да читамо, учимо и памтимо, већ само да гледимо, а закључак је исти: свет је реприза!

Испада да је Владимир Дедијер писао историју гледајући серију „Повратак отписаних”?

Није квака у Дедијеру, већ у нама, јер када је он написао и објавио фамозне „Прилоге”, већина је радије гледала „Отписане”, него што је читала ту „сумњиву” лектиру.

Добрица Ћосић је подстанар код јунакиње свог романа – Милене Катић?

И супарник Бори Ћосићу, у великом боксерском спектаклу, који ће се 2013. одржати у Комбанк арени!

Једно поглавље носи наслов: „48 сати свадба”. Али, читав роман више личи на други ријалити шоу, на, рецимо, „Великог брата”?

Камо среће да нам сада то репризирају. Али, уместо „Фарме“, или „Двора“, сада имамо „Прељубнике”. Замишљам једну епизоду у којој ће савесни родитељи отићи у детективску агенцију, јер сумњају да им дете чита књиге.

Марка Ристића, песника надреализма, називате убицом. Да ли је то због есеја „Три мртва песника”, или има и других разлога?

Велики надреалиста, у мом роману, убија Прлета. А ваше читаоце упућујем на два текста, која је у новембру 1944, Ристић објавио баш на страницама „Политике”. Ту се упустио у оправдавање ликвидације хиљада грађана Београда и Србије.

Године 2013, у нерасветљеном убиству, страдају сви чланови „Ниновог” жирија. Какву им поруку шаљете?

Забога, па „Српску трилогију” нисам писао ја, то јест Вуле Журић. Тај несимпатични дебељко је полицијски инспектор, који покушава да открије шта се то, до ђавола, дешава у савременој српској књижевности. Што би рекао Александар Вучић, први резултати истраге биће познати до петка.