Шта не зна Јосиповић

Велики брат брине о нама, од Триглава до Вардара. Јер, најновији српско-хрватски сусрети нису случајни – попут сусрета првог потпредседника владе и министра одбране Александра Вучића са потпредседником владе Хрватске Невеном Мимицом усред Вашингтона? Лепо вас Велики брат упита – да ли бисте имали нешто против да се сретнете са господином Мимицом? Хајде, реци Великом брату да сада не желиш сусрет са Мимицом. Нешто раније и сусрет министара спољних послова Србије и Хрватске, Ивана Мркића и Весне Пусић у Даблину. Па онда гостовања Стипе Месића и Иве Јосиповића на нашим телевизијама.

Међутим, оно што мене збуњује јесте став председника Хрватске у интервјуу на ТВ Б92, где господин Иво Јосиповић пита људе у Србији: „Зашто се не запитају зашто су војници из Србије, тенкови и авиони долазили у Хрватску?“ Очито је да председник Хрватске има врло лоше војне саветнике, јер 1991. то нису били ни српски војници, ни српски тенкови, ни српски авиони, већ југословенски, то је била ЈНА, која је у Хрватској била од 1945. Осим тога, тим авионима 1991. пилотирали су и пилоти Хрвати, неколико њих који су тек 1992. пребегли из Бихаћа и са Поникава у Загреб, претходно су мало и борбено дејствовали у Хрватској. Током 1991. и све до пролећа 1992. ЈНА је имала југословенски карактер, у борбама у Вуковару учествовали су и војници ЈНА Хрвати, на граници према Бугарској и Грчкој војници ЈНА Хрвати остали су све до фебруара 1992. У Вуковару је био гарнизон ЈНА још од 1948. године, 14. понтонирски батаљон, који је нападнут у августу 1991. За борбе у Вуковару нико није у Хагу процесуиран, Овчара је друга прича, и то је био злочин. Јединица ЈНА која је у Вуковар из Београда стигла у септембру 1991. дошла је да деблокира опкољене инжењерце, а СФРЈ је правно још постојала.  

Хрватске паравојне снаге напале су 15. септембра 1991. скоро све гарнизоне ЈНА у Хрватској. Хрватска је прогласила прекид свих државних веза са Београдом 8. октобра 1991. Шта ћемо са нападима на ЈНА пре тог датума? То је још била СФРЈ. А нападнути су управо они гарнизони ЈНА који су тешко могли да се бране. Нису нападнути гарнизони у Пули, на Малом Лошињу, на Вису, на Ластову. У Великој Горици крај Загреба била је механизована бригада ЈНА, а у Јастребарском оклопна бригада ЈНА. Нико их није дирао, јер су то биле прејаке јединице и изашли су без испаљеног метка. Као што су мирно из Пуле, са Ластова, Лошиња, Виса, из Ријеке, из Пазина изашли гарнизони ЈНА. 

Можда је председник Хрватске мислио на резервни састав ЈНА који је делимично, истина у септембру 1991. стигао из Србије у Хрватску да помогне опкољеним гарнизонима ЈНА. Стварно, што су они уопште тамо ишли?  Требало је да пусте војнике ЈНА да их у касарнама у Хрватској паравојне снаге побију.

Амбасадор Хрватске у Београду господин Жељко Купрешак искрено ми је недавно, на једном коктелу, одговорио на питање зашто су нападали гарнизоне ЈНА: „Па нису хтели да се предају.“