Једино ноћу видим ко сам

Ноћ, са једним скалпелом, неколико оловака и листом папира, сјајна је ствар! – пише Јан Фабр. Потом дописује: „Цртам ђаволовом руком, а кад се ђаво умори и укочи, анђео преузме посао (разлика се не види).” Па додаје: „После екстазе долази јасност (надам се).” Човек за којег иностране колеге кажу да га има буквално свуда, стигао је да дође и у Београд. Додуше, само на један дан и због промоције издања свог „Ноћног дневника” (период од 1978. до 1984. године) управо објављеног на српском језику (Културни центар Београда). Редитељ, кореограф, визуелни стваралац, писац – уметник са великим „у”.

Рођен у Антверпену 1958, где живи и данас, током више од двадесет пет година Фабр је градио препознатљив профил особе која својом уметношћу провоцира. Дрзак је, непосредан, увек усредсређен. Његови радови излагани су на најзначајнијим међународним изложбама: Венецијанско бијенале, Документа у Каселу, Бијенале у Сао Паолу… Уметнички објекат под насловом „Сам свој покрет”, урађен у плавом мастилу, на безоловном кристалном стаклу, 2011. године поклонио је Октобарском салону. Овај његов потез иницирао је, потом, формирање колекције салона као и едиције која носи назив његовог рада. Ред је да тиме почне овај разговор.

Прво објављено издање едиције управо је део Ваших дневничких записа. Један гест покренуо је много енергије...

Нисам ни претпостављао да ће мој поклон довести до свега што помињете. Много су ми драге дивне даме из Културног центра Београда и кад су ме замолиле да донирам тај свој рад, нисам могао да одбијем. Направио сам копију оригинала и она је сад део колекције која ће временом, надам се, расти. Штампање својих дневника још сам мање очекивао. У време када је Марибор био културна престоница Европе, књига је тамо изашла на словеначком, исте даме су је виделе и решиле да је издају и на вашем језику. И ето ме поново код вас.

Вашим згуснутим, језгровитим мислима заједничко је једно – време настанка. Ноћ. Признајете да само ноћу видите ко сте. На самом почетку пишете: „Ноћ ми припада. У њој цртам све своје фантазме. Моја ноћ је простор без табуа.” Где престаје несаница а почиње уметност?

Моја уметност је моја несаница и обрнуто. Ноћно цртање и писање нека су врста лека за мене. Јер, ја заиста патим од несанице и то је, изгледа, генетски. Од исте ствари патила је и моја мајка. Када сам био изузетно млад, скоро дечак, доктори су ми преписивали ужасно много лекова за смирење и ја сам их пио. Један пријатељ у једном тренутку ми је рекао да престанем са тим и да почнем да пишем ноћу, да би то могло да помогне. И помогло је. То је сада саставни део мене. То ме чини здравим, то је основа свега што радим. Кад цртам, онда и пишем, кад пишем, обавезно цртам, тек после настају скулптуре, инсталације, позоришни текстови.

Бавите се стварањем, уметношћу, градовима – Антверпеном, Њујорком, Паризом, наступом на нашем Битефу 1984. Бележите неке истине које чине ваш живот, успехе, неуспехе. Откуд потреба да се и на овај начин откријете публици?

Издавач који у Холандији објављује моја дела за позориште дошао је, пре неколико година, до закључка да би моји дневници могли да буду врло корисни младим уметницима, пошто је њихова суштина заправо уметност сама. Фокус је на мојим рефлексијама о сликарству, позоришту, плесу... И креативном мишљењу. Има и приватности, али дозирано. Доста тога смо цензурисали, на пример неке моје сексуалне лудорије, пикантне делове приватног живота. Све даме из приче још увек су живе па то никако не би било згодно...

Говорите и о просечности, о лењости духа. Чини се да је данашњица посебно погодно време за све оне којима просечност годи.

Уметник увек доноси неке изборе али никада не би требало да прави компромисе. Јер компромис води у просечност. Тако је и у приватном животу. Било увек, па је и данас. Мада, за мене ту нема разлике. Увек ми је било чудно што људи мисле да постоји приватни и уметнички живот. Бити човек и бити уметник јединство је које постоји у свакој секунди мог живота.

Ако је уметност, како кажете, зависност, док свака граница у себи садржи позив да је прекорачимо, како уметник задржава неопходну дозу луцидности?

Креативност је за мене луцидност. То је ваздух који дишем. Себе доживљавам као неку врту савременог мистика. Не стајем нимало за двадесет четири сата. Као изузетно добар џез музичар који не може да живи без свог инструмента. Људи као Дјук Елингтон или Каунт Бејзи, који би по целу ноћ свирали уз неколико флаша вискија, уз одабрано друштво, да би већ ујутро аранжирали за оркестар. То можете посматрати и тако.

Домаћа јавност памти Вас по представама, по визуелној уметности, од сад ће и по књигама. Где лежи Ваша највећа снага?

Најјачи сам кад сам понизан пред лепотом. Кад сам њен слуга. 

Деветог маја 1978. забележили сте: „Желим да до смрти сачувам дух детета.” Да ли и данас, неколико деценија касније, мислите исто?

Знате, потребан је цео један живот да бисте постали млад уметник! (смех)

Верујем, на крају, да ће у смирај дана који сте провели у нашем граду настати још један Ваш запис.

Верујем и ја. Дуга је ноћ.