Паучина у судницама

Српско правосуђе јуче је радило само на притворима и амнестијама. Јер, сви би да смак света дочекају на слободи. Један амнестирани затвореник тражио је одлагање изласка из затвора јер се иза решетака осећа сигурније у случају апокалипсе.

Иако је било најављено да ће око 80 укинутих основних судова почети са радом 1. јануара, нова судска мрежа такође је одложена због мајанског календара. Тек ако стара мрежа преживи смак, може да се прави нова.

Ко све претходно речено не схвати као шалу – сам је крив.

Право стање ствари је да се почетак нове мреже одлаже због најављеног доласка стручњака из Венецијанске комисије крајем јануара у Београд. Тек тада ће текст новог закона о седиштима судова бити коначан. Решења о притворима и амнестијама раде се убрзано зато што стижу новогодишњи празници, а суди се пуном паром како у кривици тако и у парници и прекршајима, пишу се извештаји, обрађују норме...

Све је у нашем правосуђу могуће, па и то да нико до сада није позван на одговорност због тектонских поремећаја у судском систему, због милионских трошкова путујућег судства и више стотина негативних одлука Високог савета судства о неизабраним судијама, које су доживеле потоп пред судијама Уставног суда.

Паучина ће бити скинута из судница старих зграда у Алексинцу, Аранђеловцу, Ивањици, Сјеници и многим другим градовима. Ни судије ни тужиоци ни запослени ни вештаци ни грађани неће морати више да путују до правде десетинама километара, осим ако баш немају ту срећу да њихово мало место поново не добије суд.

Сада су судије враћене на своје радне задатке, али судска мрежа пуца под теретом огромних трошкова „путујућег каравана”. Неки су судови више трошили на превоз судија и запослених него на њихове плате. Неки су плаћали изнајмљене станове делиоцима правде и високе надокнаде за „одвојен живот”. Тако је створена и велика неједнакост међу судијама који живе и раде у седишту суда и оних који су у таквој мрежи „ухваћени” да живе и раде далеко од куће.

„Избачен” је број од 1,3 милијарде динара за трошкове судских јединица у прошлој години. Колико је још „потрошено”, не зна се. Баш тако!

Многи грађани су, осим путовања, имали и додатне трошкове које судови нису признавали. Судије и списи предмета често су били на два различита места, једни у суду, други у судској јединици, па је правда била спорија него иначе. Догађало се и да локална власт плаћа одржавање напуштених судских зграда, док се новац од судских такса слива у државни буџет из кога ни министарство ни ВСС нису намирили дуговања судским вештацима, поротницима и браниоцима по службеној дужности, док судски стражари и дактилографкиње имају месечне плате мање од „одвојених живота” судија и тужилаца.

Ко ће све то да поправи и да ли ће српско правосуђе преживети пропаст, видећемо кад дођу стручњаци из Венеције и прођу снегови.