Мутне воде Јангцеа

Да хране нема ако нема воде пољопривредници знају од искона. Али да пиринча има у изобиљу, чак и за извоз, а да преко 300 милиона сељака и две трећине градова оскудева у чистој води за пиће – јединствено је искуство на простору између Јангцеа и Жуте реке, на коме је настала пољопривредна цивилизација древне Кине.

Министарство пољопривреде је најавило да ће суша овог лета тешко погодити принос озиме пшенице, најважније житарице после пиринча, на преко три милиона хектара. Истовремено, предвиђа се да ће, такође због суше, пет и по милиона људи остати без воде за пиће. Прва вест је примљена као сељаков усуд: небо даје и небо узима. Друга је изазвала веће узбуђење. Дошла је после открића да климатско отопљавање и прљава технологија угрожавају преко двадесет највећих река у Азији. Међу њима су најтеже погођени Јангце и Жута река.

Те две дуге реке имају потенцијал од укупно 2,81 билион кубних метара воде. То су пете на свету резерве воде, иза оних којима располажу Бразил, Русија, Канада и САД. Али, у Кини живи петина становништва света, а земља ипак има само седам одсто светских резерви воде. Уз то, које су то резерве? Слатководни делфини из Јангцеа готово да су ишчезли или су, од отрова из отпадних индустријских вода, ослепели. А за Јангце – ако се рачунају потрошња воде за пиће и наводњавање, речни саобраћај, риболов и производња електричне енергије – везан је живот 450 милиона Кинеза.

Пре пола века у доњем и средњем току реке годишњи улов рибе био је 240.000 тона, а сада је упола мањи. За то време загађење реке – индустријским водама, хемијским материјама са њива и отпадним водама из градских канализација – увећало се за преко 70 одсто.

Нерационална потрошња

Од 45.000 брана на рекама широм света половина њих (22.104) подигнута је у Кини. Приликом изградње хидроцентрале Три клисуре на Јангцеу, која данас снабдева струјом петнаест провинција, исељено је, из стотину места, близу два милиона људи. Много је ђубрета остало у мутним водама Јангцеа.

Према подацима Министарства за водне ресурсе, Кина је 2004. године на производњу индустријске робе у вредности од 10.000 јуана (1.280 долара) у просеку трошила 399 кубних метара воде. За производњу робе исте вредности САД утроше осам пута мање воде, а просечна средње развијена земља четири пута мање. С једне стране, у води се оскудева, а, са друге, вода се крајње нерационално троши.

Нерационална је и дистрибуција воде. Преко 80 одсто воде утроши се у долини Јангцеа и јужно од те реке. На том простору, који чини 35,2 одсто укупне обрадиве земље, живи 53,5 одсто становништва Кине. Насупрот томе, само 14,7 одсто воде одлази у простране области северно од Јангцеа, где је 59,2 одсто укупне обрадиве земље и где живи 44,4 одсто становништва Кине. Разлике су понекад невероватне. На пример, један становник Тјенцина, стратешки важног лучког града на северу Кине, у коме се и кишница брижљиво чува за црне дане, утроши само један милилитар воде кад Тибетанац безбрижно проспе цео литар. Иначе, у Кини се по становнику потроши 2.200 кубних метара воде, што је само четвртина просечне потрошње у свету.

Суморан пејзаж

Да би потрошњу учинила колико-толико равномернијом Кина преусмерава воде, каналима, из Јангцеа у Жуту реку и у још две реке, Хуајхе и Хајхе. То је пројект у који ће бити уложено сто милијарди јуана (близу 13 милијарди долара). Предвиђа се да воде из Јангцеа стигну и у Пекинг до 2010. године.

До 2030. године, кад се предвиђа да ће Кина имати 1,6 милијарди људи, потрошња воде по становнику требало би да се приближи светском просеку. Тада би и на сваки хектар обрадивог земљишта дошло 28.000 кубних метара воде, што је отприлике 80 одсто светског просека.

Постоји и дугорочни национални план за штедњу воде о којем је, на овогодишњем пролећном заседању Свекинеског народног конгреса, говорио премијер Вен Ђијабао. План предвиђа да се до 2010. године потрошња воде у земљи смањи за 20 одсто. Уштеде, наравно, нису могуће тамо где се оскудева и у води за пиће, него у великим индустријским центрима где је потрошња неекономична. Национални план, међутим, није остварив без сарадње локалних власти и, што је још важније, без опремања фабрика савременим уређајима за рационално коришћење и пречишћавање воде. А за то су потребна знатна средства која не могу доћи из државне касе.

Овај доста суморан пејзаж употпуњавају ерозија земљишта, немарна сеча шума и девастација обала око језера. Поучан је пример из централне провинције Хубеј, познате као Провинција хиљаду језера. За последњих неколико деценија у тој провинцији је преко осам стотина плићих језера претворено у пиринчана поља или је сасвим сасушено. Сад нема ни рибњака, ни воде за наводњавање пиринча.