Европа је мој циљ

На измаку је година која је на свом почетку указивала да би тренеру Горан Стевановићу (46) могла заувек да остане у лепој успомени. Али, пораз од Замбије 1:0, у полуфиналу Првенства Африке, 8. фебруара, био је довољан Фудбалском савезу Гане да не продужи сарадњу с њим. Тако је успешних 14 месеци пало у заборав због једног јединог пораза.

Протеклих дана Стевановића су словеначки медији помињали као једног од три кандидата за селектора те земље, али, како сам каже, мале су шансе да се то догоди. Питали смо га зашто тренутно не ради нигде?

– Претходни резултати неминовно одређују моју даљу каријеру и одлуке. Као млад тренер сам прошао и Светско првенство, као помоћник селектора Илије Петковића у Немачкој 2006, и Афрички куп нација као селектор ове године, водио сам и Партизан, па су ми зато критеријуми високи. Свакако да ми годи што ме Словенци помињу, јер тако нешто одговара мојим амбицијама, али, рекао сам њиховим медијима да је реално да се на то место врати Катанец.

На Стевановића је посебан утисак оставила утакмица Енглеска – Гана 1:1, у марту прошле године, када су „Црне звезде” први пут отишле с Острва непоражене. Тај меч је „кривац” што је тренутно без посла:

– Један мој пријатељ је после те утакмице, додуше више у шали, рекао да ме заједничка фотографија с Фабиом Капелом обавезује да држим ниво, али је у ствари у праву. Не могу само да гомилам имена разних клубова у свом „си вију”. Циљ ми је да останем у Европи. Уз сво уважавање неких колега, за мене Саудијска Арабија, Кувајт или Катар нису инспирација.

А шта је са Србијом?

– Код нас је обезвређен тренерски посао. Постаје се тренер на основу тога кога знаш а не шта знаш. Лако се добија шанса, а ја сам, рецимо, почео с кадетима. И онда чујемо како је неко олако потрошен, а заправо сами себе трошимо јер олако преузимамо посао. Сведоци смо да неки одлазе у тренере из досаде, јер не знају шта би радили.

Искористили смо сусрет са Стевановићем да га питамо и за његове утиске о спортској 2012. години. Меси или Роналдо?

– Меси је обележио последњих неколико година. Најсличнији је Марадони, ако овако настави биће најбољи играч 21. века. Али, треба знати да уз себе има Чавија и Инијесту, док Кристијано Роналдо игра малтене сам и зато бих њему дао предност у овој години. Подсетио бих и на Месијеву изјаву кад су му уручивали Златну лопту, у којој је захвалио Инијести: „Овде је играч који због мене не може да добије Златну лопту, а ја сам је због њега добио”!

Фудбалски и спортски утисак године?

– Жао ми је што Барселона није освојила Лигу шампиона јер игра такорећи савршен фудбал. Челзи је, свакако, велико изненађење. Драго ми је што је Шпанија првак Европе јер дуго негује свој стил игре, па и у време кад није била успешна, па је то и порука осталима, да не лутају већ да буду упорни у ономе што раде. Што се тиче целог спорта, Новак Ђоковић је најбољи спортиста на свету. Огроман бренд који и поред свих проблема које има Србија чува у свету позитивну слику о њој.

Како гледате на збивања у Партизану, клубу у којем сте такорећи проходали?

– Забрињава ме то што му је једини мотив титула. Велика је разлика између Партизана у коме сам ја одрастао и овог данас. Фудбал је изгубио душу, постао је чиста индустрија. Мене су ту од петлића, од девете године, васпитавали велики ауторитети, од Матекала до Милоша Милутиновића. Нисам васпитаван да мрзим Звезду, већ да је поштујем, а данас има много мржње и зла у односима тих клубова. Док сам био тренер Партизана, уочи вечитог дербија рекао сам играчима да не смеју да мрзе Звезду, већ да имају чист спортски мотив. Та мржња која се укоренила међу највећим клубовима уништава наш спорт јер се играчи утркују у безобразлуку а не у знању. Партизан и Звезда су у моје играчко време били изнад сваког појединца, имали су моћ у сваком погледу, а сада су менаџери изнад клубова.

И Реалови и Барселонини играчи се моле

Горан Стевановић не воли да прича о својим прилозима цркви, о томе шта је учинио за неке наше светиње, али говори о томе чиме би људи у Србији требало да се воде…

– Сви морамо да знамо шта је наша култура. Изгубили смо своју суштину као народ. Мени вера помаже у свакодневном животу и смета ми кад видим да данас има више моралисања а мање морала. Требало би да се потрудимо да сви виде колико је Србија духовно лепа, од Светог Саве до Андрића и осталих наших великана. Данас постоје неки други узори, али хвала богу да постоји и Новак Ђоковић. Много је негативних јунака, поготово у спорту који је слика и прилика друштва, што је било и моје бежање на сплитском Пољуду 1990. године…

Желео је да каже и нешто о улози вере у каријерама страних асова:

– На стадиону Реала „Сантијаго Бернабеуу” и на Барселонином „Ноу кампу” постоје капелице у којима играчи могу да се моле. Код та два клуба ипак видимо и нека различита опредељења и како васпитавају играче. Барселона плаћа Уницефу велики новац да би носила његов лого, док Реал узима огромне паре да би на дресовима имао кладионицу „Бет анд вин”. И на терену онда имамо играче Барселоне који су за пример, док смо навикли да Реалови праве глупости.