Кловнови у белим мантилима

Заогрнути белим мантилима и „наоружани” широким осмесима, црвеним носевима и „стетостокопима”, на чијем се крају налази гума за отпушавање лавабоа, Др Цица Мица и Др Гуза на прстима улазе у педијатријску амбуланту Универзитетске дечје клинике да не би пробудили малишане одлутале у царство снова.

„Другари, како сте данас? Коме скаче температура?”, весело пита Др Гуза и прилази дечаку који је стидљиво подигао два прста. „Како ти скаче температура? Јел’ овако?”, пита доктор-кловн и почиње да скакуће по соби, праћен циком и навијањем малих пацијената. 

Његова тачка привремено скида забринути израз са лица Анђеле Станковић (11), која је у ову дечју клинику стигла из Смедерева и са својом мамом чека резултате испитивања.

„Хоће ли јој ускоро бити боље?”, питамо докторе-кловнове.

„Хоће, хоће, али мора да носи капуљачу и спава са љубичастом фоком”, самоуверено одговара Др Гуза тоном који не трпи сумњичавост према алтернативној кловновској медицини. Седмогодишњи Марко, који се након двонедељног лечења коначно враћа својим другарима, нестрпљиво цупка у чекаоници да се поздрави са докторима и каже да неће да иде кући док не добије „отпусну глисту” од доктора-кловнова.  

Ово је само једна од безброј епизода у којој статирају Др Цица Мица, алијас Тијана Илић, и Др Гуза, односно Саша Станојевић, који сваке године посете 50.000 малишана у болничким креветима. Иако се овим послом баве углавном волонтерски, доктори-кловнови имају гушћи распоред визита него неки прави лекари...

– Понедељком обилазимо малишане који леже у Болници за церебралну парализу, а у другој смени забављамо децу која се лече на Институту за ортопедске болести на Бањици. Уторак је резервисан за визиту малим болесницима у Универзитетској дечјој болници у Тиршовој, средом идемо на Институт за мајку и дете на Новом Београду, четвртком се дружимо са децом која се лече на Институту за онкологију и у Клиници за неурологију и неуропсихијатрију, а петком у посету малишанима на Клиници за рехабилитацију и деци на плућном одељењу болнице „Драгиша Мишовић”. У протеклих десет година обишли смо више од 450.000 малишана којима је болест привремено „укинула” право на детињство – причају Саша и Тијана. 

Наши саговорници кажу да су доктори-кловнови први пут ушли у дечје болнице пре десет година захваљујући Американцу Едварду Вејну, који је пронашао донаторе за комплетну адаптацију Дечјег одељења на Институту за онкологију и едуковао прву генерацију доктора у кловновским униформама. У њој су се налазили професионални кловнови-жонглери, а касније су кловновске униформе обукле и особе које имају огромну жељу да улепшају суморне болничке дане деци отргнутој од играчака, другара и маминих колача...

Станојевић је инжењер хидрогеологије по образовању, али никада није радио у струци. Осим што волонтира у болницама, он је вршилац дужности Деда Мраза уочи Нове године, а након готово деценије рада са малишанима схватио је да овај посао не би мењао ни за шта на свету. „Неупоредиво је лакше радити са децом него са одраслима, а и здраво је за тен”, каже овај доктор.

– Наша жеља је да малишанима разбијемо страх од белих мантила и зато покушавамо да имитирамо болничке процедуре на смешан начин. Ми се трудимо да не правимо „циркус” од лечења и увек поштујемо процедуру болнице. Са малишанима се дружимо у раним поподневним часовима када прави доктори оду кући, а деца имају паузу до ручка. Са неком децом која због инфективне природе обољења или постоперативне неге морају да буду у карантину, дружимо се кроз стакло, а пред малишанима који не смеју да се засмејавају након операција у пределу стомака да им кончићи на рани не би попуцали, не изводимо смехотресне „тачке” већ само причамо да се не би осећала мање вредном у односу на осталу децу коју забављамо – каже Тијана Илић.

Доктори-кловнови немају ни социјално, ни пензионо, ни здравствено осигурање, али имају огромно осећање задовољства које нема цену. Кажу да децу обилазе и за време празника, јер „деца не бирају кад ће да се разболе и оду у болницу”.