Klovnovi u belim mantilima

Zaogrnuti belim mantilima i „naoružani” širokim osmesima, crvenim nosevima i „stetostokopima”, na čijem se kraju nalazi guma za otpušavanje lavaboa, Dr Cica Mica i Dr Guza na prstima ulaze u pedijatrijsku ambulantu Univerzitetske dečje klinike da ne bi probudili mališane odlutale u carstvo snova.

„Drugari, kako ste danas? Kome skače temperatura?”, veselo pita Dr Guza i prilazi dečaku koji je stidljivo podigao dva prsta. „Kako ti skače temperatura? Jel’ ovako?”, pita doktor-klovn i počinje da skakuće po sobi, praćen cikom i navijanjem malih pacijenata. 

Njegova tačka privremeno skida zabrinuti izraz sa lica Anđele Stanković (11), koja je u ovu dečju kliniku stigla iz Smedereva i sa svojom mamom čeka rezultate ispitivanja.

„Hoće li joj uskoro biti bolje?”, pitamo doktore-klovnove.

„Hoće, hoće, ali mora da nosi kapuljaču i spava sa ljubičastom fokom”, samouvereno odgovara Dr Guza tonom koji ne trpi sumnjičavost prema alternativnoj klovnovskoj medicini. Sedmogodišnji Marko, koji se nakon dvonedeljnog lečenja konačno vraća svojim drugarima, nestrpljivo cupka u čekaonici da se pozdravi sa doktorima i kaže da neće da ide kući dok ne dobije „otpusnu glistu” od doktora-klovnova.  

Ovo je samo jedna od bezbroj epizoda u kojoj statiraju Dr Cica Mica, alijas Tijana Ilić, i Dr Guza, odnosno Saša Stanojević, koji svake godine posete 50.000 mališana u bolničkim krevetima. Iako se ovim poslom bave uglavnom volonterski, doktori-klovnovi imaju gušći raspored vizita nego neki pravi lekari...

– Ponedeljkom obilazimo mališane koji leže u Bolnici za cerebralnu paralizu, a u drugoj smeni zabavljamo decu koja se leče na Institutu za ortopedske bolesti na Banjici. Utorak je rezervisan za vizitu malim bolesnicima u Univerzitetskoj dečjoj bolnici u Tiršovoj, sredom idemo na Institut za majku i dete na Novom Beogradu, četvrtkom se družimo sa decom koja se leče na Institutu za onkologiju i u Klinici za neurologiju i neuropsihijatriju, a petkom u posetu mališanima na Klinici za rehabilitaciju i deci na plućnom odeljenju bolnice „Dragiša Mišović”. U proteklih deset godina obišli smo više od 450.000 mališana kojima je bolest privremeno „ukinula” pravo na detinjstvo – pričaju Saša i Tijana. 

Naši sagovornici kažu da su doktori-klovnovi prvi put ušli u dečje bolnice pre deset godina zahvaljujući Amerikancu Edvardu Vejnu, koji je pronašao donatore za kompletnu adaptaciju Dečjeg odeljenja na Institutu za onkologiju i edukovao prvu generaciju doktora u klovnovskim uniformama. U njoj su se nalazili profesionalni klovnovi-žongleri, a kasnije su klovnovske uniforme obukle i osobe koje imaju ogromnu želju da ulepšaju sumorne bolničke dane deci otrgnutoj od igračaka, drugara i maminih kolača...

Stanojević je inženjer hidrogeologije po obrazovanju, ali nikada nije radio u struci. Osim što volontira u bolnicama, on je vršilac dužnosti Deda Mraza uoči Nove godine, a nakon gotovo decenije rada sa mališanima shvatio je da ovaj posao ne bi menjao ni za šta na svetu. „Neuporedivo je lakše raditi sa decom nego sa odraslima, a i zdravo je za ten”, kaže ovaj doktor.

– Naša želja je da mališanima razbijemo strah od belih mantila i zato pokušavamo da imitiramo bolničke procedure na smešan način. Mi se trudimo da ne pravimo „cirkus” od lečenja i uvek poštujemo proceduru bolnice. Sa mališanima se družimo u ranim popodnevnim časovima kada pravi doktori odu kući, a deca imaju pauzu do ručka. Sa nekom decom koja zbog infektivne prirode oboljenja ili postoperativne nege moraju da budu u karantinu, družimo se kroz staklo, a pred mališanima koji ne smeju da se zasmejavaju nakon operacija u predelu stomaka da im končići na rani ne bi popucali, ne izvodimo smehotresne „tačke” već samo pričamo da se ne bi osećala manje vrednom u odnosu na ostalu decu koju zabavljamo – kaže Tijana Ilić.

Doktori-klovnovi nemaju ni socijalno, ni penziono, ni zdravstveno osiguranje, ali imaju ogromno osećanje zadovoljstva koje nema cenu. Kažu da decu obilaze i za vreme praznika, jer „deca ne biraju kad će da se razbole i odu u bolnicu”.